AJB: Putin nastavlja pohod na Srbiju i BiH

  1. mart 2018, AJB

 

Putin nastavlja pohod na Srbiju i BiH

 

Source: http://balkans.aljazeera.net/vijesti/putin-nastavlja-pohod-na-srbiju-i-bih

Author: Harun Cero

 

Dio političke elite u Srbiji i Bosni i Hercegovini odnosi se prema Putinu gotovo podanički.

 

Rusija neće mijenjati svoju politiku prema Zapadnom Balkanu nakon predsjedničkih izbora na kojima je Vladimir Putin odnio uvjerljivu pobjedu, a glavne zone utjecaja ostat će Srbija i Bosna i Hercegovina, stav je analitičara.

Putin, čija pobjeda, po mišljenju analitičara, nije bila upitna, vodit će zemlju i sljedećih šest godina, a ruski utjecaj na regiju, pogotovo u posljednje vrijeme, spominjan je kao opasan i destabilizujući po sigurnost ovih prostora.

Jasmin Mujanović, istraživač EastWest instituta u New Yorku, ističe da se mora shvatiti da ruska politika prema regiji, i posebno Bosni i Hercegovini, nastavlja biti ozbiljna.

“Rusija ima svaku namjeru da štiti svoje lokalne klijente, pogotovo predsjednika bh. entiteta Republika Srpska Milorada Dodika, i oni neće dozvoliti da njegov režim tek tako izgubi na narednim izborima. Zato bh. javnost i političke elite, pa i međunarodna zajednica, moraju biti spremni na grube i vulgarne manipulacije izbornog procesa u oktobru, slično onome što je Putin uradio jučer ili što je Nikola Gruevski, jedan drugi ruski klijent, probao u Makedoniji kada je njegova vlada izgubila moć, a možda čak i nešto gore”, kaže Mujanović.

BiH i Srbija monete za potkusurivanje

Dodaje da Putinova pobjeda neće značajno promijeniti ruski stav prema Bosni i Hercegovini jer, “naravno da taj njegov ‘uspjeh’ nije nikada bio upitan”.

Denis Avdagić, sigurnosni analitičar INMS-a, konsultantske kompanije iz Zagreba, kaže da područje bivše Jugoslavije, a posebno Bosna i Hercegovina i Srbija, ostaju svojevrsne monete za potkusurivanje Rusije sa Zapadom.

“U medijima te dvije zemlje, a posebno u Srbiji odvija se iznimno jak proruski propagandni proces s nejasnim krajnjim ciljem. I dio političke elite, kako u Srbiji, tako i u Bosni i Hercegovini, odnosi se prema ruskom predsjedniku gotovo podanički. Nažalost, to nije jedini lider koji regionalno prima takve ‘povlastice’, tako da takav utjecaj posve jasno nije ograničen samo na Rusiju i ruskog predsjednika”, smatra Avdagić.

I vanjskopolitički komentator Boris Varga kaže da Moskva nakon predsjedničkih izbora neće mijenjati odnos i politiku prema Balkanu.

Nakon rata u Ukrajini, kaže Varga, to je politika stvaranja ruskih saveznika među potencijalnim članovima za euroatlantske strukture.

“Rusija pokušava da pridobije te tranzicione države, da ih odvrati od članstva u NATO-u. Međutim, ako se tenzije između Zapada i Rusije nastave, Moskva će verovatno raditi na tome da ih odvrati i od članstva u EU-u. Zabluda je ono što misli Beograd da može dugo da ‘sedi na dve stolice’, Brisel i Moskva, koje su među sobom u novom hladnom ratu i koje su toliko različite. U osnovi EU-a je demokratija, dok se Rusija vratila autoritarnom načinu vođenja države”, navodi on.

Dodik u Putinovom portretu vidi sebe

Dodaje da se u Srbiji koalicija na vlasti oko Srpske napredne stranke (SNS) i njihov čelnik Aleksandar Vučić u mnogočemu ugledaju na Rusiju i Putina jer su njihov primarni elektorat radikali, odnosno nacionalisti i rusofili.

“Mnogi rusofili gledaju u Putina, očekujući od Vučića da postane isti takav lider Srbije. Mnogi od njih bi voleli da imaju predsedničke izbore kao u Ruskoj Federaciji: bez građanskog društva, opozicije i slobodnih medija, sa dominantnim antizapadnim raspoloženjima u društvu, ali se to verovatno neće dogoditi, jer ekonomski oslabljena Rusija srpskim nacionalistima na Balkanu (u Srbiji i Republici Srpskoj) nema šta konkretno da ponudi osim emocija i političkih obećanja. Srbija je ekonomski i finansijski zavisna od Zapada; okružena je članicama EU-a i NATO-a. Sledeći Rusiju, Srbija se samo udaljava od EU-a, postaje njen nelojalan i nepouzdan partner. Ako se to produži, perspektiva članstva Srbije u EU-u će samo biti maglovitija, a Zapad će Beogradu davati prazna obećanja isključivo zbog stabilnosti i pariranja Rusiji na Balkanu.”

Putin, tvrdi Varga, najviše prostora za utjecaj u regiji ima u Srbiji i Republici Srpskoj.

“I Dodik u Putinovom portretu vidi samog sebe. Zato je Dodik pogodan za izazivanje Dejtona kao simbola američke moći na Balkanu. Rusija će raznim kanalima rasklimavati stabilnost u Bosni i Hercegovini. Zato bi države Zapada morale odlučnije da reaguju i personalnim sankcijama da ograničavaju delovanje pojedinih političara u Republici Srpskoj zbog separatističkih težnji. Dok za to ne bude kasno.”

Za sigurnosnog analitičara iz Zagreba Denisa Avdagića pobjeda Putina na izborima bila je posve očekivana.

“Ostvarena je i prethodno proklamirana visoko postotna izlaznost i visoka podrška, a to na Zapadu otvara i određene sumnje u regularnost izbornog procesa. Putin i vladajuća elita očito su željeli što jači legitimitet u trenutku kada je dijelu oporbe onemogućeno sudjelovanje na izborima. Izbori su se, dodatno tomu, održali u, posebno za Ujedinjeno Kraljevstvo, mučnoj atmosferi,  ali i s konstantnim negodovanjem djelovanja Rusije prema SAD-u, u kontekstu američkih izbora, ali i hakerskih napada, za koje se također optužuje Rusija”, navodi Avdagić.

Sve to, kaže on, navodi nas na jasan zaključak da odnosi Zapada i Rusije ostaju jednako napeti kao i prije izbora.

Zaključuje da će se zbog vrlo vjerovatnog širenja sankcija, posebno prema pojedincima iz Rusije, oni dijelom fokusirati na napore jačanja vlastitih proizvodnih i privrednih kapaciteta, “a i dalje će se putem određenih žarišnih područja nastojati pokazivati utjecaj Rusije”.

Izvor: Al Jazeera

 

ДЕНЬ: «Брат», але не союзник (UKR-ENG)

13. листопада 2017, День

 

«Брат», але не союзник

 

Source: https://day.kyiv.ua/uk/blog/polityka/brat-ale-ne-soyuznyk

Source2 (english language version): https://day.kyiv.ua/en/article/topic-day/brother-not-ally

Author: Наталя Іщенко

 

Белград може запропонувати Києву лише свій нейтралітет

 

Для багатьох оглядачів дипломатичний скандал між Україною та Сербією, з безпрецедентним взаємним відкликанням послів та надзвичайно різкими заявами представників зовнішньополітичних відомств двох держав, став несподіванкою. Але колись це мало статися. Привід для конфлікту — наявність сербських найманців на Донбасі — є лише епізодом у проблемних двосторонніх відносинах.

Як відомо, офіційний Белград не визнає анексії Криму та заявляє про підтримку територіальної цілісності України. Але на ділі сербська влада не демонструє однозначної підтримки України в її протистоянні російській агресії. Незважаючи на всі декларації, Сербія відмовляється від голосування на Генеральній асамблеї ООН за резолюції, що мають на меті підтримку територіальної цілісності України, та категорично не хоче вводити санкцій проти РФ. 13 листопада в інтерв’ю російській газеті «Ізвестія» міністр закордонних справ і віце-прем’єр Сербії Івіца Дачич у черговий раз підтвердив незмінність нинішнього зовнішньополітичного курсу Белграда. «З Росією ми бажаємо підтримувати всеосяжну співпрацю і дружні відносини в політичній і економічній сферах, у науці, культурі, освіті, а також у питаннях оборони, безпеки та військової промисловості. …Сербія хоче в ЄС, але ми ніколи не підемо проти власних національних інтересів і ніколи не введемо санкції проти друзів», — заявив глава сербського МЗС.

Здається, й українські дипломати, і політики, і громадськість, чекали від «братнього сербського народу» більш дружньої політики щодо нашої країни. Але вже зрозуміло, максимум, що сьогодні Белград може запропонувати Києву, ще лише політику лавірування між Заходом і Росією, яку самі серби вважають нейтралітетом.

Не всі в Україні погодяться, що сербські найманці на Донбасі, голосування проти «української» резолюції в ООН та постійні запевнення Росії в дружбі, є ознакою нейтральності. Але сьогодні Сербія не просто приміряє на себе «костюм» другої Швейцарії — нейтральний статус уже де-факто можна вважати закріпленим за цією державою на міжнародному рівні. Саме завдяки цьому Белград 13 листопада вже вдруге приймає Спеціального представника США в переговорах із питань України Курта Волкера та помічника президента РФ Владислава Суркова, що в чергове обговорюватимуть шляхи припинення війни на Донбасі.

Чи може в подальшому ставлення Сербії до України, до російсько-українського конфлікту, змінитися? Сьогодні можна сказати тільки одне: чекати суттєвих змін на користь України не доводиться. Белград не хоче і не буде сваритися з Москвою і підтримуватиме Україну, але в такий спосіб,  щоб не нашкодити Росії.

Теоретично, вплинути на сербсько-українські відносини мав би натяк на можливість визнання Україною Косова. Напевно, для Сербії це стало б важливою подією. Але наскільки б налякала Белград така перспектива?

На сьогодні і без нас Республіку Косово визнало 113 країн світу, зокрема й 25 із 29 (86%) держав-членів НАТО, 23 із 28 (82%) держав-членів Європейського Союзу та 110 із 193 (57%) держав-членів Організації Об’єднаних Націй. Долучення України до останнього списку, очевидно, не приведе до грандіозних геополітичних наслідків. Усе одно українська держава не є членом Ради Безпеки ООН, отже, не може кардинально вплинути на долю Косова (і, відповідно, Сербії). Це раз. А два — це те, що ані нинішня, ані наступна українська влада не збурюватиме цю тему — жодна політична сила в Україні не підтримує незалежність Косова, і це факт.

Є й інший варіант покращення відносин із Сербією. Як влучно сказав мені вчора сербський та український журналіст Борис Варґа, «у Сербії підтримується українське братство з Росією, а не хорватська модель незалежності України». Відповідно, для того, щоб серби пристали на проукраїнську позицію, українцям треба… помиритися з Росією і відновити тісні зв’язки з РФ по всіх напрямах. А допоки цього немає — і міцної дружби з Сербією чекати не варто.

У цих умовах, здається, Києву залишається тільки один шлях: відкинути таку популярну ідею про «братерську дружбу», поглянути правді в очі і зробити все можливе, щоб сербська політика щодо російсько-українського конфлікту була по-справжньому нейтральною.

Рубрика: 

День Планети

Газета: 

№204, (2017)

 

AJB: Poljska i EU – kriza

  1. juli 2017, AJB

 

EU nemocna protiv ‘puzajuceg’ drzavnog udara u Poljskoj

 

Source: http://balkans.aljazeera.net/vijesti/eu-nemocna-protiv-puzajuceg-drzavnog-udara-u-poljskoj

 

Author: Mladen Obrenović

 

Zbog reforme pravosuđa, za koju protivnici kažu da je miješanje politike u rad sudova, EU prijeti Poljskoj sankcijama, no za takvu mjeru potrebna je jednoglasna odluka.

 

Iz balkanske perspektive priča o poljskom gospodarskom čudu, gotovo dvoznamenkastom rastu BDP-a i koristi koje je Poljskaimala i ima od Europske unije bila je dugo godina vrijedna divljenja.

No, u posljednje vrijeme stižu vijesti o neposluhu vladajućih političkih elita prema Uniji, porastu desnice, unutarnjopolitičkim nesuglasicama, udaru na slobodu medija.

Pravosudna reforma koju pokušavaju provesti vlasti izvela je građane na ulicu, opozicija tvrdi da je na djelu „puzajući državni udar“, a u Bruxellesu je uključeno zvono za uzbunu. Poljskoj prijete uskraćenjem prava glasa u donošenju odluka, mjerom koja nikad ni protiv koga nije pokrenuta otkad postoji EU. I službeno su pokrenuli postupak, te Varšavi dali mjesec dana da se očituje. No, odgovoreno im je kratko da nisu nadležni.

Aktivisti, novinari, analitičari svi će redom reći kako se, zapravo, nije Poljska počela udaljavati od Europske unije, jer je ogromna većina građana svjesna dobrobiti i svake vrste napretka koju joj je ta asocijacija donijela, nego prstom upiru u vladajuću, konzervativnu stranku Pravo i pravda (Prawo i Sprawiedliwość– PiS), odnosno njezinog čelnika Jaroslawa Kaczynskog.

Niti je premijer, niti je predsjednik, no stranka koju vodi ima apsolutnu većinu u parlamentu i neograničenu moć u svim segmentima društva i politike. Kaczynski je najmoćniji čovjek u Poljskoj, iako nije izravno u vlasti. On „samo“ vlada iz sjene, reći će u Poljskoj.

Stvaranje straha od EU

Na pitanje u kom se trenutku dogodilo udaljavanje Poljske, zapravo političara na vlasti, od Europske unije, kulturolog Maciej Falski s Instituta za zapadnoslavenske i južnoslavenske studije Sveučilišta u Varšavi, odgovara kako vladajuća stranka „zasniva svoj narativ na najgorim mogućim nacionalističkim stereotipovima koje i sama proizvodi“.

„Već više godina po svojim medijima, a sad i u državnim koje potpuno kontrolira, PiS proizvodi mišljenje kako nam EU nameće homoseksualizam, abortus, islamske imigrante, raspad brakova, sve što se može naći na popisu društvenih strahova i nepoželjnih pojava“, ukazuje Falski.

Za aktualnu situaciju i prosvjede protiv mogućeg preuzimanja potpune kontrole nad pravosuđem podsjeća kako „PiS proizvodi mišljenje da su ti ogromni prosvjedi financirani ‘sa strane, od europskih država ili drugih Unijinih institucija, što je naravno jedna izmišljena propagandna priča“.

„Desničarska nacionalistička propaganda je strahovito efikasna. Vladajućoj stranci je to potrebno jer ako EU poduzme korake protiv njihove autoritarne politike, lakše će im biti nagovoriti Poljake na raskid s Unijom“, procjenjuje Falski.

Velika većina Poljaka za Uniju

Novosadski vanjskopolitički analitičar Boris Varga ne smatra da se Poljska udaljava od EU, jer velika većina Poljaka podržava članstvo svoje države u Uniji, ali ukazuje kako se i u toj državi, kao i u drugim članicama Višegradske grupe (u kojoj su, uz Poljsku, još Mađarska, Češka i Slovačka), „razvijaju populistički i nacionalistički režimi koji zarad svojih uskih interesa teže da devalviraju demokratske institucije, a posebno nezavisno sudstvo i medije“.

„Kao i sve populističke vlade, PiS je birače pridobio ponudama primamljivih socijalnih programa, finansijske podrške porodicama sa decom, penzionerima. Oni koketiraju sa tradicionalnim i verskim vrednostima, rade na ‘novom preporodu poljskog patriotizma’“, podsjeća Varga.

Kada je riječ o reformi pravosuđa, nastavlja, u Poljskoj je veliki broj onih koji žele reformu jer smatraju da je pravosuđe često neefikasno. „Ipak, kao i u slučaju medija, mnogi birači verovatno nisu svesni da je u stvari na delu proces njegove najgrublje politizacije“, dodaje.

Objašnjavajući prijedlog reforme pravosuđa, prodekan Visoke škole međunarodnih odnosa i diplomacije „Dag Hammarskjöld“ u Zagrebu, Goran Bandov navodi kako to odudara od prakse u drugim državama EU o potrebnoj razdvojenosti i međusobne neovisnosti zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Među ostalim, reforma daje ministru pravosuđa pravo da postavlja i otpušta predsjednike nižih sudova. Uz sve to, uvodi se i različita dob za umirovljenje ženskih i muških sudaca.

„Prijedlog reformi omogućuje direktni utjecaj politike na sudsku vlast te joj slijedom toga onemogućuje neovisnost. Upravo zbog takvog prijedloga, EU je zaprijetila Poljskoj da bi mogla ostati bez prava glasa u EU-institucijama. Vjerojatno će se napetosti na relaciji EU-Poljska nastaviti i u narednom razdoblju, što sigurno nije u interesu ni jednoj strani u ovom odnosu“, smatra Bandov.

Orbanova podrška

Zaoštravanju odnosa Varšave i Bruxellesa dodatno je „pomogao“ mađarski premijer Viktor Orban. Odavno distanciran od Europske unije zbog ksenofobne politike iskazane u izbjegličkoj krizi, Orban je iskazao punu solidarnost s poljskim vlastima.

„Inkvizicijska ofenziva na Poljsku ne može uspjeti jer će Mađarska iskoristiti sva pravna sredstva unutar Europske unije kako bi pokazala solidarnost s Poljskom“, najavio je Orban.

Takvi stavovi mađarskog premijera zapravo su uklapaju u vrlo kompleksne odnose Mađarske i europskih institucija za koje Bandov kaže da su posljedica „vrlo specifičnog shvaćanja demokratskih procesa trenutno vladajuće mađarske strukture“ okupljene oko Orbanove stranke Fidesz.

„Orbanova politika populizma i euroskepticizma zadobila je značajnu pažnju, ne samo u EU, nego i izvan nje, pa je i prepoznat kao jedan od lidera desne opcije u EU. Iako se njegovoj vladi zamjeralo niz odluka poput utjecaja na politike medija, pitanja odnosa prema korupciji i ljudskim pravima, posebnu je pozornost zadobila mađarska migraciona politika, koje ja bila značajno restriktivnija od onih koje su implementirane u drugim državama EU. I upravo je Mađarska država koja pruža najčvršću podršku Poljskoj u sporu s EU institucijama“, konstatira Bandov.

Skretanje udesno

I nisu samo udesno skrenuli Mađarska i Poljska, nego i druge članice Unije koje su nekad bile „iza željezne zavjese“. Po Falskom, za većinu država nekadašnjeg Istočnog bloka karakteristična je „kompromitacija ljevice i lijevog etosa“, pa već dugo „nema protuteže nacionalističkom desničarskom diskursu“.

„Ono što je specifično za Poljsku je ogromna uloga Katoličke crkve. Čak i u vrijeme socijaldemokratskih i liberalnih vlada nitko nije se usudio stati protiv sve rastućih zahtjeva Crkve, protiv njezine uloge u javnosti. Crkva je dobila ogromne privilegije za potporu europskih integracija. Problem je u tome što u ogromnoj većini poljska crkva je nacionalistički obojena institucija koja propagira zatvoreni konzervativni svjetonazor“, ukazuje Falski.

Kao kulturolog dodaje i da su u Poljskoj „posljednjih 20 godina jedino nacionalizam i katolicizam bile snažno definirane ideologije oko kojih ljudi su se mogli grupirati“. S druge strane, nastavlja, „teško im je bilo naći protutežu, jer tržišni konzumerizam, koji su Poljaci prihvatili raširenih ruku, potiče na individualizam i bijeg od zajedničkog i političkog“.

„Tek u posljednje dvije godine, otkad PiS implementira svoje autoritarne politike, dolazi do integracije prodemokratskih i proeuropskih snaga. Nadam se da će to raspoloženje prevagnuti“, kaže Falski.

Varga smatra da populizam danas nije tipična pojava samo za države Višegradske grupe, nego kaže da „Srednja Evropa ima vidljiv kompleks periferije, pri čemu je borba protiv diktata centra očigledna konstanta još iz vremena Austro-Ugarske“.

„Za vreme ‘Hladnog rata’ to je bio sovjetski blok i stalni otpor diktatu iz Moskve, a danas je to kontra raznim merama iz Bruxellesa i Berlina. To je zona koja se ponovo našla u ‘novom Hladnom ratu’ između Zapada i Rusije. Upravo takve okolnosti su odlično gorivo za populiste, nacionaliste i političke strukture koje danas u Srednjoj Evropi ozbiljno ugrožavaju demokratiju“, tvrdi Varga.

Hrvatska ne može biti neposlušna

Cijela se priča, preko Hrvatske kao jedine države Zapadnog Balkana u Uniji, dotiče i balkanskih prostora. Hrvatska predsjednica Kolinda Grabar-Kitarović, pa i hrvatska vanjska politika, sve se više okreću tzv. uspravnici (kako je naziva Grabar-Kitarović) koja povezuje Jadran i Baltik.

Na pitanje može li se neposluh prema Uniji, ali i pojačavanje negativnih stajališta prema drugima i drugačijima očekivati i u Hrvatskoj, Varga kaže kako „Zagreb nije u poziciji da u svom okruženju formira neku uticajnu grupu država poput Višegradske grupe ili da otvoreno ‘prkosi’ Bruxellesu“. „Hrvatski nacionalizam hrani se uglavnom regionalnim temama, ali za bolju budućnost Zagrebu treba da se kloni istočnoevropskog populizma i da iskorači sa Balkana“, predlaže Varga.

Falski primjećuje da u Hrvatskoj nije moguća politika neposluha prema EU i izazivanja Europske komisije, jer je „Hrvatska i najmlađa članica, i mala država s kojom europski centri moći ne moraju toliko računati, pa bi eventualna kazna stigla brže nego u slučaju Poljske, ipak dosta važne države po broju stanovnika i ekonomskoj snazi“. Dodaje i kako u Hrvatskoj „nema proizvodnje negativne vizure EU na svakom koraku, nema mržnje prema EU, niti postoji antieuropski jezik u politici kakav koriste poljska vlada i PiS“.

Upravo zbog značaja Poljske u okvirima EU, na koju ukazuje i Falski, ne očekuje se da će, osim ozbiljnog upozorenja, Poljska biti snažnije sankcionirana nakon što u parlamentu prođe reforma pravosuđa. Ako ništa drugo, za tu krajnju mjeru kažnjavanja neposlušnih članica potrebna je jednoglasna odluka. A nje, ako je vjerovati Orbanu, nikad neće biti.

Izvor: Al Jazeera

 

AJB: Godisnjica puca u Turskoj

  1. juli 2017, AJB

 

Erdogan ucvrstio vlast, drustvo podijeljeno

 

Source: http://balkans.aljazeera.net/vijesti/erdogan-ucvrstio-vlast-drustvo-podijeljeno

Author: Vedrana Maglajlija

 

Sagovornici Al Jazeere govore o političkoj moći Erdogana godinu dana nakon propalog puča i podijeljenosti turskog društva.

 

Godinu dana nakon propalog vojnog udara u Turskoj, moć predsjednika Recepa Tayyipa Erdogana je veća, ali tursko društvo je ipak duboko podijeljeno, što pokazuju rezultati referenduma o predsjedničkim ovlastima i protesti opozicije, posebno marš od Ankare do Istanbula, smatraju naši sagovornici.

Nakon 15. jula prošle godine, kada je spriječen pokušaj vojnog udara, za koji su turske vlasti optužile pokret Fethullaha Gulena, približno 50.000 ljudi je privedeno, a 150.000 državnih službenika dobilo je otkaze ili suspenziju. Ugašeni su brojni mediji i obrazovne institucije.

Vanredno stanje uvedeno nekoliko dana nakon pokušaja puča produžavano je svaka tri mjeseca, i danas je na snazi, djelomično i zbog napada s kojima se suočava Turska. To znači da je omogućena vladavina predsjedničkim dekretima, pretres osoba, zapljena predmeta, legitimacija građana, zabrana kretanja, ograničavanje slobode medija i slično.

Na aprilskom referendumu, s nešto više od 51 posto glasova građani su se opredijelili za jačanje predsjedničkih ovlasti.

“Većina Turaka glasala je za ovlasti pedsjednika Recepa Tayyipa Erdogana, kome je omogućeno da postane pravi, apsolutni šef države. Vladajuća stranka Pravde i razvoja (AKP) mu je pri tome pomogla agitacijom u masama svojih privrženika i glasovima u Parlamentu gdje ima većinu”, smatra Hajrudin Somun, nekadašnji ambasador Bosne i Hercegovine u Turskoj i Maleziji i dopisnik sa Srednjeg istoka.

“Ne znači to da se učvrstila pozicija AKP-a, koji može da izgubi naredne izbore, ali to se više Erdogana ne tiče. On se nije odrekao vođstva svoje stranke koja ga je uzdigla do vrha države, ali može da se pozove na druge predsjedničke ovlasti i bez AKP-a. Marš opozicije od Ankare do Istanbula pokazao je da se budi polovina Turske koja nije glasala za AKP i Erdogana”, objašnjava.

Referendum pokazao podijeljenost

Referendum je, pored neuspjelog puča, bio ključan za promjenu turske političke paradigme, mišljenja je Boris Varga, politolog i vanjskopolitički komentator.

“Iako se radi o dva sasvim različita fenomena, zajedničko im je to da ne samo da su doprinela jačanju pozicije predsednika u političkom sistemu Turske, već i to da su uticala na uspostavljanje lične vladavine Erdogana.”

Međutim, dodaje, puč i referendum su istovremeno otkrili veoma “jaka” mjesta u “krhkoj” turskoj demokratiji.

“S jedne strane, referendum je pokazao da ima veoma tanku podršku većine, čime je stvorena duboka podela u turskom društvu, koje očigledno ne želi da se odrekne stečenih demokratskih načela. Sa druge strane, i pored velike represije nakon neuspelog puča, hiljade demonstranata je izašlo na Marš za pravdu, višednevni protest predvođen liderom Republikanske narodne partije CHP Kemalom Kilicdarogluom. Štampa kaže da i pored marginalizacije opozicije u turskim medijima, protestni marš nije bio neprijateljski dočekan kod značajnog dela pristalica Erdoganove partije.”

Za Vedrana Obućinu, politologa i stručnjaka za Bliski istok, šefa Odjela za Tursku i Bliski istok u Institutu za europske i globalizacijske studije u Splitu, Turska je u ovih godinu dana postala daleko autoritarnijom zemljom u kojoj se vide i ozbiljne poteškoće višestranačkog djelovanja i prava političkih stranaka. Također, dodaje, može se reći da je pokušaj prevrata doveo do stvaranja “erdoganista”, odnosno, kako objašnjava, jedne “lojalističke elite”.

“Znatno je personalizirana politička moć. Ona više ne leži u političkim institucijama, već prati sadašnjeg predsjednika Erdogana. Mjesto odlučivanja se time mijenja. Dok je bio premijer, odluke su donošene ustavnim putem kroz izvršnu vlast. Sada je izvršna vlast tek poluga moći predsjednika, a ujedno ovdje imamo i moć Erdogana u samom AKP-u. Oni koji se toj personalizaciji moći protive, mogu završiti kao bivši premijer Ahmet Davutoglu, nekadašnji broj dva u turskom političkom sustavu.”

Obućina se slaže da je referendum, međutim, potvrdio da je Turska znatno podijeljena i polarizirana zemlja te dodaje da je još jedna važna posljedica pokušaja puča “konačno odbacivanje liberalne demokracije”.

“I stvaranje još jedne države sa snažnom iliberalnom demokracijom, odnosno zemljom koja prihvaća izbore i miran prijenos vlasti, ali koja nema univerzalno shvaćanje liberalizma kao jedinog sustava koji omogućuje demokraciju. Uz bok Rusiji, Iranu, pa čak i Indiji ili Mađarskoj, Turska je danas veliki podupiratelj nezapadnih oblika demokratskog višestranačja.”

‘Snažan populizam pravde’

Vanredno stanje na neki je način nova politička realnost Evrope, kao što je slučaj sa Francuskom koja se suočava sa napadima i prijetnjama. Međutim, tvrde naši sagovornici, vanredno stanje u Turskoj lako se može pretvoriti u obračun sa političkim neistomišljenicima i donijeti više štete turskom društvu nego što će otkloniti uzrok zbog kojeg je uvedeno.

S jedne strane, dodaju, opasnost od bilo kakvog oblika istinskog vojnog prevrata je prošla, ali s druge strane, postoji i dalje velika opasnost napada grupe Islamska država Irak i Levant, ali i kurdskih pobunjenika, kao i prelijevanja nestabilnosti iz Sirije i Iraka. Ipak, masovna hapšenja, otkazi i gašenja medija i institucija, su surove i antidemokratske mjere, kažu naši sagovornici.

“Radi se o desetinama hiljada ljudi koji su na razne načine gonjeni po političkom osnovu, od kojih mnogi nisu imali nikakve direktne veze sa pokušajem puča”, mišljenja je Varga.

Međutim, Erdogan, bez obzira na većinu mora pažljivo balansirati svoje korake kako ne bi došlo do masovnih protesta u velikim gradovima koji mogu dovesti do većih sukoba od onih u parku Gezi, dodaje Obućina.

“Osobno smatram da ima dovoljno dokaza za sumnju u Gulenove postupke, te da on nije nevini intelektualac kakvim ga oslikavaju zapadni mediji, ali je Erdogan makijavelistički iskoristio trenutak da se obračuna s neistomišljenicima i političkim protivnicima u svakom drugom političkom pokretu i svjetonazoru. To je snažan populizam ‘pravde’ koji bi se mogao jednog dana obiti Erdoganu o glavu”, zaključuje.

Za Somuna, teza kojom se represevine mjere hapšenja i otkaza opravdavaju time da su nakon drugih vojnih udara uslijedili mnogo brutalniji potezi je neumjesna.

“Takvi čiste sistem političkim, često represivnim sredstvima i bezrazložnim hapšenjima, a sutra će možda biti spremni da i sami izvrše puč ako izgube na izborima.”

Odnosi sa EU-om, NATO-om, SAD-om

Što se tiče vanjske politike i odnosa sa Evropskom unijom, kao što su sami evropski i turski zvaničnici rekli, Turska je udaljenija od EU više nego ikada. Ipak, Evropi je sada Turska potrebna zbog izbjegličke krize, a ne traba zaboraviti ni tursko članstvo u NATO-u.

“Nisam nikad bio uvjeren da bi Evropska unija primila u članstvo Tursku, ne samo zato što bi na taj način preko 70 miliona muslimana postalo intergalni dio Evrope, nego što bi se na taj način Evropa pružila sve do granica Irana. Ovih posljednjih nekoliko godina Turska je svojom politikom, posebno obnavljanjem rata s Kurdima, definitivno skinuta s liste kandidata EU u mislima Evropljana, iako će oni i dalje ponavljati otrcanu frazu o ‘otvorenim vratima’, objašnjava Somun.

Obućina smatra da su razgovori o turskom članstvu već tehnički trebali biti suspendirani, “jer je poštivanje demokratskih vrijednosti jedan od glavnih tehničkih preduvjeta članstva”.

“Naravno da Unija zatvara oči na mnoge istinske manjkavosti u brojnim svojim članicama, ali forma je ta koja je važna.”

No, kako dodaje, Turke ne interesira forma, pa  nema ni najmanje osnove za nastavak pregovora s Ankarom. “No, pregovori se ipak nastavljaju. Zapravo niz utjecajnih europskih vođa, uključujući Angelu Merkel, odbijaju prestanak pregovora. Realpolitički gledano, to je sasvim jasan potez i stav, jer doista Europa treba Tursku da bude spašena od naleta izbjeglica i rušenja stranačkog sustava kakvog poznajemo sada, a na čije mjesto bi mogle doći krajnje desne, euroskeptične i protuimigrantske stranke.”

Kada se govori o odnosu Turske i SAD-a, od kojeg Ankara traži izručenje Gulena, treba se uzeti u obzir i tursko članstvo u NATO-u

“SAD će ostati privrženi partner Turske, barem što se tiče vojno-političke saradnje u okviru NATO-a. To se odnosi i na EU, posebno imajući u vidu migrantsku krizu na tursko-sirijskoj granici. NATO je bio i ostaje glavna potka koja na okupu drži ‘širi Zapad’ – od Washingtona do Istanbula”, smatra Varga.

Izvor: Al Jazeera

 

DANAS/VREME: Salon u Somboru

11-22. jun 2017, DANAS/VREME

 

KONFERENCIJA: IZAZOVI – VOJVODINA

 

Source 1: https://www.danas.rs/politika/zivimo-u-diktaturi-mediokriteta-2/

Source 2: https://www.vreme.com//cms/view.php?id=1506804

Source 3: https://www.vreme.com//cms/view.php?id=1509873

 

DANAS – Author: Gordana Nonin

Ukupno tri panela na kojima su učestvovali članovi Novosadskog salona a koji je u subotu održan na Mijićevom salašu, obeležili su drugu po redu javnu konferenciju koja je imala temu „Izazovi: Vojvodina“.

Podsetimo se, prošle godine je, obeležavajući 20 godina od nastanka Novosadskog salona, kojeg su osnovali Aleksandar Tišma, Slobodan Beljanski, Stanko Pihler, Laslo Vegel i Dušan Mijić, Salon organizovao prvi javni skup „Izazovi: kultura dijaloga“ i tom prilikom je najavljeno da će se jednom godišnje održavati javna konferencija sa najznačajnijim temama za društvo u kojem živimo.

– Da li je Vojvodina danas zaista samo poražena administracija od strane nacionalističke i centralističke Srbije ili je to izgovor za „našu nesposobnost da sami nešto stvorimo“, upitao je domaćin skupa u svom uvodnom obraćanju, preduzetnik Dušan Mijić, ocenjujući da se radi o „dominantno palanačkom egoizmu“ i nedostatku sposobnosti da Vojvodina ima i političku autonomiju.
Konferencija je počela panelom „Između slobode i političke autonomije“ u kojem su učestvovali Slobodan Beljanski koji je naglasio da živimo u diktaturi mediokriteta i da danas „sve više caruju desni ekstremizam i nacionalizam i mi se u stvari nalazimo na pragu žalosne ideologije fašizma“.

Istoričarka Latinka Perović je kroz primer Dnevnika Aleksandra Tišme analizirala odnos poznatog pisca prema identitetu, Momir Samardžić je govorio o razvoju jezika u Vojvodini, a kolumnista našeg lista Aleksej Kišjuhas je u svom izlaganju razmatrao ima li i vojvođanski identitet svoj identitet.
Panel „Vojvođansko pitanje“ moderirao je Milivoj Bešlin, koji je i sam imao izlaganje, a sagovornici su bili Marijana Pajvančić, Dimitrije Boarov i Duško Radosavljević. Profesorka Pajvančić je govorila o novoj promeni Ustava ističući da smatra da će se ponovo desiti samo parcijalne ustavne promene, a da su i do sada naši ustavi „bili uvezeni ili poklonjeni“, a Latinka Perović je u diskusiji istakla da je Srbija „više od ratova, imala samo ustava“. Po mišljenju profesora Radosavljevića, Srbija ne samo da je „nedovršena država, već i slaba država“, a Boarov je istakao da ne vidi u Vojvodini subjekte promene jer „iza svega stoji koncepcija centralizovane države“.

Akademik Julijan Tamaš, Boris Varga, Miroslav Keveždi i Dinko Gruhonjić su učestvovali u panelu „Kulturološko i medijsko pitanje u Vojvodini“, a upravo je diskusija u okviru ovog panela bila najživlja. Učesnici su razgovarali o medijima civilnog društva i koliko ne treba zanemariti ulogu same publike, kao i o gašenju VANUK-a i daljim koracima koje će preduzeti VANU koji, po rečima Julijana Tamaša, više nema ni prostorije tako da „rade ispod hrasta“.

Radovi prezentovani na ovoj konferenciji biće publikovani u posebnom zborniku u izdanju Novosadskog salona u oktobru ove godine.

 

SALON – IZAZOVI – VOJVODINA (2) >

Centralizam i demokratija

KAKO CENTRALIZACIJA URUŠAVA OSNOVNE DEMOKRATSKE PROCESE I KAKO SE PRELAMA U SFERI KULTURE, MEDIJA, POLITIKE, EKONOMIJE VOJVODINE, NEKA SU OD PITANJA NA KOJA SU SVOJE ODGOVORE DALI ISTAKNUTI INTELEKTUALCI

Osnovne karakteristike položaja Vojvodine u Ustavu Srbije, matrica ekonomskog razvoja Vojvodine, njen politički profil, njena kulturološka kompleksnost i medijska problematičnost osnovne su teme o kojima se razgovaralo u okviru drugog i trećeg panela na skupu učesnika i gostiju Salona. Budući da se Salon odnosno novosadska okupljanja i razgovori intelektualaca o raznim temama važnim za “vreme u kojem žive”, koja traju još od 1996, ove godine po drugi put otvaraju pred javnošću, na Mijićevom salašu u Bukovcu nadomak Sombora, treba napomenuti i to da će radovi svih učesnika biti objavljeni u posebnom zborniku, kao što je učinjeno i prošle godine, kada je Salon prvi put otvorio vrata medijima. Ovogodišnja tema izazova bila je Vojvodina.

Poštujući hronološki red, u prethodnom broju “Vremena” predstavljen je, između ostalog, prvi panel na kome je razmatran odnos između lične slobode i političke autonomije, dok će u ovom broju biti dat uvid u izlaganja na drugom i trećem panelu, o suštinskim elementima “vojvođanskog pitanja”, kao i aspektima kulturološke i medijske pozicije Vojvodine danas.

VOJVOĐANSKO PITANJE

Panelisti okupljeni oko teme naslovljene kao “Vojvođansko pitanje” bili su: pravnica Marijana Pajvančić, ekonomski novinar Dimitrije Boarov, politikolog Duško Radosavljević i istoričar Milivoj Bešlin.

U uvodu svog referata, Marijana Pajvančić je pomenula: “Reč je o promeni Ustava koja je pred nama. Poglavlje 23 kaže da je 2017. i 2018. tome namenjena, a svi su izgledi, kako dinamika Poglavlja nalaže, da će te ustavne intervencije biti parcijalne i uhvatiti samo nekoliko pitanja među kojima autonomija Vojvodine nije.” Napominjući da smo jako daleko od ustavne države i da živimo u partijskoj državi, Pajvančić je iznela napomene o tome gde su i kako sistematizovane odredbe koje govore o tome kakav pristup je imao ustavotvorac prema autonomiji Vojvodine.

“Fokus je na preambuli”, istakla je Pajvančić, “dakle, interes ustavotvorca je bio kako da reši Kosovo, što već implicira nejednak status dve autonomne pokrajine.”

Ustav, kako kaže, eksplicitno garantuje autonomnim pokrajinama status pravnog lica. Princip subsidijarnosti postavljen je kao osnovni princip raspodele nadležnosti između centralne vlasti i autonomnih pokrajina i lokalne samouprave preuzimajući izvornu definiciju ovog načela iz odgovarajućih međunarodnih dokumenata. Međutim, ustavotvorac je izbegao da precizira i operacionalizuje sadržaj načela subsidijarnosti, već je to prepustio zakonu.

“Sadržaj prava na autonomiju”, kaže Pajvančić, “Ustav ne reguliše, vi ne možete iz Ustava znati šta čini sadržinu prava na autonomiju, već to radi zakon, koji za razliku od Kosova nije zaštićen nekom posebnom procedurom revizije Ustava niti potrebnom većinom za njegovo usvajanje. Zakon o suštinskoj autonomiji Kosova donosi se po postupku predviđenom za reviziju Ustava, znači traži dve trećine i ima posebnu proceduru, dok se zakoni koji uređuju sadržinu ovlašćenja i statusa pokrajina donose prostom većinom i nemaju ovaj ustavni status. Ako sve ovo dovedemo u vezu sa načelnom odredbom Ustava, možemo reći da pravo građana na pokrajinsku autonomiju nije njihovo ustavno, već zakonsko pravo što znači da njegova sadržina zavisi od volje trenutne parlamentarne većine.”

Deo o Ustavnom sudu i tužilaštvu su tipični primeri za to kako se čitaju standardi i kako se zapravo zaobilazi njihovo poštovanje, naglašava Pajvančić. Međunarodni standard kaže da regija mora imati mogućnost da utiče na izbor sudija koji štite regionalnu samoupravu, a Ustav je to interpretirao tako da Vojvodina i njeni organi nemaju ama baš nikakav uticaj ni na kandidovanje, a kamoli na izbor sudija sa teritorije Vojvodine. Prilikom izbora sudija Ustavnog suda, Ustav nalaže da sa svake od tri liste kandidata jedan od izabranih kandidata mora biti sa teritorije autonomnih pokrajina. Međutim, suštinski problem je u tome, kako objašnjava M. Pajvančić, ko nominuje kandidata i ko odlučuje o izboru.

Autorka je, takođe, ocenila licemernim to što je Venecijanska komisija reagovala tek četiri meseca nakon usvajanja Ustava, a u čijem mišljenju stoji: “Mala grupa partijskih vođa i eksperata pregovarala je samo oko dve nedelje u cilju utvrđivanja kompromisnog teksta prihvatljivog za sve političke stranke, uključujući i Srpsku radikalnu stranku.”

O tome da je smisao autonomije, između ostalog, u sprečavanju neravnopravnosti govorio je i Dimitrije Boarov: “Stalno se prikrivala ekonomska suština interesa svih država u kojima je Vojvodina bila u poslednjih sto godina, da zadrže svoju redistribucionu funkciju i da je u tom smislu potrebno imati resurse odakle se redistribucija može izvesti bez ikakvog političkog otpora. Zbog toga su stvarane ili ubacivane raznovrsne druge politike koje je trebalo da prikriju tu ekonomsku suštinu obesmišljavanja političkog identiteta Vojvodine.” U vreme tranzicije, naveo je Boarov, niko nije polagao račune o tome gde je novac od privatizacije, a Vojvodina je trebalo da bude 50 odsto korisnik prodaje onih firmi koje su bile u društvenom vlasništvu na teritoriji Vojvodine. “I sada imate jednu flagrantnu neravnopravnost koju uporno prećutkuje čak i štampa”, rekao je Boarov. Reč je o restituciji. Izvršena je restitucija obradive zemlje tako što je crkvi, i to ne svim crkvama, vraćeno uglavnom 50-60 odsto onoga što su potraživale. Pošto se 90 odsto oduzete zemlje u Srbiji nalazi na teritoriji Vojvodine, restitucija obradive zemlje se stalno sabotira, kaže Boarov, razvlači se već sedam-osam godina, u stvari otkako je donet zakon, i to isključivo zbog toga što je državi teško da odustane od tog zemljišta s kojim bi mogla trgovati sa investitorima iz Nemačke, Arapskih Emirata… U Srbiji država je najveći zemljoposednik, ali sa druge strane su ljudi koji potražuju svoju zemlju koju sada koriste drugi. “Nama je ta zemlja i oduzeta da bi je koristili Kostić, Mišković i drugi”, kaže Boarov. “Kad nemate politički identitet, kad niste politički subjektivitet, onda i ‘Dnevnik’ može da osvane sa naslovnom stranom da je Srbija poklonila Novom Sadu parče zemlje u Petrovaradinu da bi se mogao realizovati projekat navoza na obnovljenom Žeželjevom mostu. To je lakrdija. Ili, bio je naslov da je zgrada Banovine poklonjena Vojvodini, što je nonsens.”

“Ostajem pri tome da u tipu države kao što je Srbija”, zaključio je Boarov, “gde je državni i paradržavni kapital i dalje 50 odsto, što je ključni pokazatelj njene redistribucione suštine, da ćemo u takvoj državi – bez autonomije, ostati i bez gaća.”

AKTERA PROMENA – NEMA

Kako promeniti takvo stanje, da li će se ono uopšte menjati, da li postoje akteri za promenu, neka su od pitanja na koje je odgovorio politikolog Duško Radosavljević analizirajući “(ne)mogućnost uozbiljenja” socijaldemokratske ponude u Vojvodini od 1990. do danas. Među partijama koje su formirane u Vojvodini posle uvođenja višepartijskog sistema, i koje su socijademokratskog karaktera, autor nabraja kao predmet svoje analize Ligu socijaldemokrata Vojvodine (LSV), Reformiste Vojvodine (RV-SDP) i Socijaldemokratsku partiju Vojvodine (SDPV). Za Ligu kaže da je godinama prepoznavana kao partija koja okuplja mladu generaciju, reformisti kao opcija obrazovanih i “jugonostalgičara”, a SDPV kao partija “starih komunjara”. Po rečima Radosavljevića, sve tri partije imale su dve dodirne tačke: beskompromisan stav o rušenju miloševićevskog režima i stav o restituciji vojvođanske autonomije. I kada bi se analizirala programska načela partija, tu bi bilo najviše mogućnosti za saradnju, zajednički nastup, pravljenje veće političke grupacije, ali u praksi ne da nije bilo toga, kaže Radosavljević, “već se više iskazivalo neprikriveno neprijateljstvo prema drugim slično-mišljenicima”.

Duško Radosavljević

“Davnašnja zalaganja LSV”, rekao je, “za potpuno samostalni status Vojvodine, sa odgovarajućim međunarodnim garancijama, odnosno maglovita formula ‘Vojvodina republika’, više su bila (i ostala) izraz naglašenog marketinškog pristupa na političkoj sceni, koja je u stanju permanentne izborne kampanje, a ne osmišljenog i sadržinskog značenja. Međutim, veštim političkim manevrima, neretko odstupajući od svojih izvornih načela, brižljivo birajući političke koalicije, LSV je ostala kao jedina politička opcija u Vojvodini koja je prepoznata kao autonomaška i socijaldemokratska. (…) Partije koje smo još pominjali, RV-SDP i SDPV, u toj borbi nisu izdržale, insistirajući na ‘čistoći’ stavova, imaginarnom poštenju, kojima su često maskirali svoju inertnost, nedostatak sluha za političke procese u državi, neretko i elementarni nerad sa članstvom.”

Ideje socijaldemokratije u Vojvodini su pogrešno shvaćene, kaže autor, iskorišćene su do neprepoznatljivosti u našim krajevima, gde su se pobrkala ideologija i kampanja, civilno društvo i nosioci političkih mandata, škola i crkva, porodica i rijaliti šou, levo i desno, normalno rasuđivanje i zdrav razum. Došlo se, smatra Radosavljević, u poziciju ideološke konfuzije, gde nije jasno šta bi činilo modernu socijaldemokratiju na ovim prostorima, posebno u Vojvodini.

Milivoj Bešlin

Istoričar Milivoj Bešlin, posmatrajući prelomne periode XIX i XX veka, uočio je da pojam Vojvodine ima najmanje “dve različite, međusobno teško spojive interpretacije, dva sasvim nekompatibilna koncepta, koji se u velikoj meri isključuju”. Prva interpretacija, kaže Bešlin, nacionalistička je, monoetnička, ipak, izvorno vojvođanska, koja vuče svoje tradicije iz XVIII veka i srpskog narodnog pokreta u XIX veku, kada se konstituišu nacije na ovim prostorima. Ta ideja bila je programska osnova svih srpskih nacionalnih stranaka i političkih pokreta, i konačno je ostvarena 1918. prisajedinjenjem Vojvodine Kraljevini Srbiji. Time je srpska nacija u južnoj Ugarskoj, kaže Bešlin, realizovala svoj temeljni zavetni imperativ – organsko jedinstvo. Međutim, i tada nemali deo srpske političke javnosti, podržan ostalim narodima koji su živeli na tlu Vojvodine, nije želeo bezuslovno utapanje u Srbiju, što će, kao ideja, rezultirati stvaranjem Vojvođanskog fronta tridesetih godina prošlog veka i označiti anticentralističku i nadnacionalnu koncepciju Vojvodine. Takav karakter Vojvodine, kaže Bešlin, mogao je da opstane samo u drugoj Jugoslaviji, uz podršku jugoslovenskog političkog centra, a “prvom prilikom kada je jugoslovenska federacija doživela atrofiju, Srbija je izvršila nasilnu destrukciju vojvođanske autonomije anektiravši pokrajinu”. U prilog tome, navodi ključne događaje: krah autonomne Vojvodine 1988, organizaciju tzv. antibirokratske revolucije, usvajanje ustavnih amandmana 1989, ratove, izmenu etničke strukture pokrajine, političku podređenost, ekonomsku eksploataciju. Kada govori o dve koncepcije Vojvodine, Bešlin kaže kako jedna odražava karakter XIX, a druga vrednosti XX veka, dok ideja Vojvodine u XXI veku još ne pokazuje naznake artikulisane konceptualizacije.”

U debatnom delu koji se odnosio na sva izlaganja o “vojvođanskom pitanju”, Latinka Perović je rekla: “Ja sam istoričar i mogu da kažem da je Srbija više od ratova imala samo ustava. Ta neprestana ustavna iluzija je pitanje političke koncepcije države i to je ključno pitanje”. O već pominjanom nedostatku aktera promene u Vojvodini, Perović je rekla: “Ovde se govorilo da nema subjekta promene, ali subjekt promene će se naći ako se nađe program. Možda je moj politički horizont ograničen, ali ja taj program ne vidim.”

PAD DEMOKRATIJE

U okviru teme trećeg panela “Kulturološko i medijsko pitanje u Vojvodini” govorili su predsednik Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, filolog Julijan Tamaš, novinar Boris Varga, filozof Miroslav Keveždi i bivši predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić.

Krećući se kroz prostore nacionalne poetike i poetike prostora Julijan Tamaš, inače redovni (inostrani) član Nacionalne akademije nauka i umetnosti Ukrajine, istakao je značaj autora koji su negovali svoje istorijske i kulturne posebnosti. Među njima posebno mesto, kako navodi, zauzima Vasa Stajić, i to ne samo kao književni istoričar, nego i zbog svog odnosa prema Vojvodini, zbog vrednosnih orijentira koje je zastupao, humanističkih, intelektualnih, antifašističkih. Ili, recimo, između mnogih drugih, pisac Veljko Petrović, koji je za sabornu Srbiju bio unitarista i centralista, kako podseća Tamaš, ali je “negovao poetiku prostora opredeljenu rodnim Somborom, Bačkom i Vojvodinom i bio od onih poetskih realista koji su u znacima podneblja prepoznavali duboku vezu ljudi i prostora, čoveka i zemlje, bez obzira na nacionalnost, kulturu i jezik”. Osnovna hipoteza koju Tamaš predočava jeste da se granice država menjaju, ali zavičaji i individualne poetike u umetnosti nose se u duši i uz poetiku prostora najdublja su veza umetnika i univerzuma.

UČESNICI TREĆEG PANELA: Miroslav Keveždi, Julijan Tamaš, Boris Varga

Kritika je upućena aktuelnoj vlasti Srbije i Vojvodine koja “otvoreno, nizom javno čitljivih postupaka, preferira u kulturi nacionalnu srpsku poetiku, zatire poetiku prostora i smišljeno uništava kulturu i književnost nacionalnih zajednica u manjinskom položaju”. Kultura manjina, kaže Tamaš, svodi se na folklor, navodeći mišljenje ruskog lingviste Duličenka da su samo one manjinske kulture koje su razvile književnost na maternjim jezicima – uhvatile korak sa svetom. Prvi smrtonosni udar u kreativni potencijal manjinskih zajednica, kako ga Tamaš naziva, jeste ukidanje književnosti na njihovim jezicima, “a to upravo, evo već drugu godinu, čini aktuelna vlast ne finansirajući književnosti nacionalnih zajednica u manjinskom položaju”.

Drugi smrtni udar aktuelne vlasti na Vojvodinu, po njemu, predstavlja pozivanje na izmišljenu floskulu o “vojvođanskom separatizmu”, iako je vojvođanski identitet uvek definisan kao kulturni, a ne kao politički. “Velika većina novca u kulturi troši se na muziku, amaterske kulturne manifestacije i nove institucije”, kaže Tamaš. VANU je proglašen ustavno neosnovanim, premda nije i ugašen njegov rad, i pored toga što postoje mnoge regionalne akademije u evropskim zemljama. “Sve to demaskira titulu Novog Sada”, zaključuje Tamaš, “kao prestonice evropske kulture za 2021, jer su postupci aktuelne vlasti destruktivni i suprotni temeljnim vrednosnim orijentacijama.”

Novinar i politikolog Boris Varga analizirao je stanje režima u državama Srednje i Jugoistočne Evrope. Taj region se, po njemu, ponovo našao u podeljenoj Evropi između sfera interesa Zapada (SAD i EU) i Rusije. Varga kaže kako je recesija demokratije uveliko vidljiva u bivšim socijalističkim državama Jugoistočne Evrope, koje su prethodno dostigle određeni nivo demokratske konsolidacije. Od država članica EU najveći pad u kvalitetu demokratije imaju Mađarska i Poljska, iza kojih su Slovačka, Rumunija i Bugarska. Od tranzicionih država, pad nivoa demokratije beleže Srbija i Makedonija. “Reč je o političkim režimima”, kaže Varga, “koji pribegavaju populističkim merama, guše medije, marginalizuju građansko društvo i opoziciju, teže političkoj kontroli sudske vlasti i u tim državama vidljiv je porast korupcije.”

Zbog toga, tvrdi autor, većinu država Srednje Evrope (Mađarsku, Poljsku, Slovačku, Rumuniju, Srbiju i Makedoniju) u poslednje vreme potresaju povremeni građanski protesti. To je najveći talas protesta u Srednjoj Evropi od “baršunastih revolucija” 1989. godine i pada komunizma.

Većina država Višegradske grupe (Poljska, Slovačka, Mađarska) odlučno se protivi političkim merama Brisela, posebno kada je u pitanju migrantska kriza i kvote raspodele izbeglica. U mnogo čemu potvrđuje se teza da je pre 20 godina ideja Srednje Evrope značila udaljavanje od SSSR, dok danas ona predstavlja distanciranje od zapadnog sveta. “U tim uslovima, Srednja Evropa više nije most između Istoka i Zapada, već je to zona odmeravanja interesa velikih geopolitičkih igrača, s jedne, i balansiranja lokalnih populističkih lidera između Brisela i Moskve, s druge strane, kao što je to u slučaju Orbana, Fica, Vučića, Gruevskog.”

Politički režim u Srbiji, prema ovoj analizi, u poslednjoj deceniji ima konstantne vrednosti koje određuju polukonsolidovanu demokratiju, ali te vrednosti su vidno pogoršane u 2016. godini. Najniže su ocenjeni – vladavina prava, nivo korupcije i sloboda štampe. Iako ima povoljne ocene za lokalno demokratsko upravljanje, Varga kaže da je centralizacija proces koji Srbiju udaljava od demokratske prakse. Ukidanjem 2012/13. godine dve trećine odredaba Statuta Vojvodine, koje je Ustavni sud proglasio neustavnim, ne samo da je sužena autonomija Vojvodine, koja od 1991. nije uspela da se oporavi, već je izvršen pritisak na građanske i interkulturalne vrednosti u pokrajini. “Pojačana centralizacija Srbije”, kaže on, “takođe urušava njenu demokratiju.” I dodaje da “za razliku od protesta protiv ‘populističkog’ zatvaranja Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, u Vojvodini nije bilo vidljivije građanske reakcije, niti protesta protiv centralizacije ili odluka protiv VANU-a, na primer. Možda je to odgovor na pitanje koliko Vojvođani zapravo žele autonomiju.”

NOVI MEDIJSKI IZAZOVI

Miroslav Keveždi smatra da Nacrt strategije kulture Republike Srbije od 2017. do 2027, koji je javnosti ponuđen 1. juna ove godine, sadrži dimenzije srpske kulture koje ne odgovaraju sasvim kulturi Vojvodine, potom navodeći ih: slovenska, vizantijska, starobalkanska, herojska, prosvećeno-evropska, demokratska i kontaktna, ili dimenzija otvorenosti. “Ove dimenzije”, kaže Keveždi, “ispuštaju da naznače neke od kulturnih specifičnosti Vojvodine. Vojvođanska kultura jeste slovenska, ali je i germanska i ugarska. Ona je vizantijska, ali njeno graditeljstvo i slikarstvo nije samo vizantijsko, već i barokno. Nju ne karakteriše samo ćirilica, već i latinica. Ona nije samo folklorna, već je nastojala da bude i građanska. Ona nije samo srpska, već je i multinacionalna. Ona nije samo svetosavska, već je i multikonfesionalna. U njoj se ne govori samo srpskim, već i mnogim drugim jezicima itd.” U kontekstu evropskih integracija, autor naglašava značaj prepoznavanja ovakvih specifičnosti što podrazumeva “pametnu specijalizaciju”, navodeći kao primer Strategiju pametne specijalizacije Republike Hrvatske od 2016. do 2020. godine. Evropska unija, kako kaže Keveždi, kroz fondove finansira razvoj zasnovan na pametnim specijalizacijama koje nisu retkost u okviru kulturnog nasleđa i kreativnih industrija u oko 270 evropskih regiona.

U okviru teme o medijima novinar Dinko Gruhonjić je govorio o medijima civilnog društva, sa primerima iz Vojvodine. Potreba za osnivanjem medija civilnog društva, rekao je, pojavila se pre svega u svetu kao odgovor na pritiske u vezi sa vlasništvom u medijima i kao želja za izbegavanjem pokušaja upliva u uređivačke politike ili kako se to obično kaže pokušaja sofisticirane cenzure. Takvim medijima koji su neprofitni, kontrola nije u rukama vlade ili biznisa nego pre svega u rukama samoorganizovanih građana ili novinara, asocijacija ili organizacija. Kao bitno drugačiji od korporativnih ili državno-javnih medija koji su dominantni i predstavljaju mejnstrim, mediji civilnog društva, odnosno mediji zajednice zasnovani su na participativnosti u svakom obliku, finansiraju ga slušaoci ili se prikupljaju donacije sa različitih događaja, program pripremaju i vode volonteri, a slušaoci su subjekti i učesnici. Najtipičniji primer takvih medija jeste radio-zajednica, proizašla iz pank pokreta, pokreta za zaštitu životne sredine, studentskih pokreta koji se po svojoj prirodi opiru državnoj kontroli. Ove stanice, kako kaže Gruhonjić, promovišu građansku kulturu i kroz svoju ulogu kritičkih “pasa čuvara” odnosno watchdog predstavljaju platformu za marginalizovane i disidentske glasove i tako doprinose promociji medijskog pluralizma. Kao jedan od retkih primera radio-zajednice Gruhonjić je naveo radijski program Daška i Mlađe “koji su praktično prošli golgotu u tzv. mejnstrim medijima: prvo su bili voditelji na regionalnom Radiju As iz Novog Sada, a kada su počeli previše politički da se šegače, bili su zamoljeni da napuste taj radio. Potom su bili voditelji jutarnjeg programa na blaženopočivšem Radiju B92 gde im je takođe ponuđena nepristojna ponuda nakon transformacije u Radio Play, da se ne bave politikom nego da se bave ‘lakim temama’ što oni nisu prihvatili. Potom su dobili angažman kao nezavisna produkcija na javnom servisu RTV, na Omladinskom radiju i tamo su izdržali godinu dana, a kada im je istekao ugovor od novog rukovodstva bili su obavešteni da im ugovor neće biti produžen. Onda su se odlučili na jedan dosta hrabar pokušaj, da osnuju internet radio koji će biti finansiran isključivo od strane slušalaca, dobili su opremu od publike i sada, koliko čujem, dobijaju redovnu pretplatu od njih, a ja sam isto ponosni pretplatnik radija daskoimladja.com.”

Ukazujući na mnoge aspekte koji predstavljaju teret i pritisak na profesiju, Gruhonjić je rekao da su novinari došli do prelomnog momenta kada treba da odluče da li žele da održe živim odgovorno novinarstvo i da otkriju šta je njihova nova platforma. U uslovima koje karakterišu prekovremeni rad, male plate, neškolovani šefovi, postojanje cenzure odnosno uticaj politike i oglašivača na uređivačku politiku, što su sve zamerke mladih novinara u Vojvodini, preuzete iz istraživanja, dakle, mediji civilnog društva su gotovo jedina alternativa stranačkim i komercijalnim medijima i centralizovanoj medijskoj sceni. Takvi mediji, zaključio je Gruhonjić, za razliku od komercijalnih i stranačkih, imaju agendu koja je posvećena javnom interesu u sferi javnog informisanja, što je jedna od ključnih stvari kako za demokratizaciju zemlje tako i za očuvanje osnovnih vrednosti profesije novinarstva.

BG: Boris Varga, intervju

25.06.2017, https://bedrudingusic.wordpress.com

 

Dr. Boris Varga, novinar, publicista i nezavisni analiticar iz Novog Sada: ZAPADNI BALKAN NE MOZE SAM, NJEMU TREBA SPOLJNA ASISTENCIJA, PRE SVEGA SA ZAPADA

 

Source: https://bedrudingusic.wordpress.com/2017/06/25/dr-boris-varga-novinar-publicista-i-nezavisni-analiticar-iz-novog-sada-zapadni-balkan-ne-moze-sam-njemu-treba-spoljna-asistencija-pre-svega-sa-zapada/

Author: Bedrudin Gusic

 

Bez obzira na to da su u Francuskoj na predsedničkim i parlamentarnim izborima populistički lideri pretrpeli poraz, populizam nije poražen i predstavlja pretnju jer je to korak prema autokratiji i autoritarizmu. Populizam je jednako opasan za države EU i tranzicione države, odnosno Zapadni Balkan…..Moglo bi se postaviti pitanje i u vezi legitimnosti i legalnosti tih predsedničkih izbora u Srbiji. Vidimo da je bilo zloupotrebe medija, pritisaka na opoziciju, pritisak na birače koji su zaposleni u javnim i državnim institucijama. Bilo je i indirektnih zastrašivanja po pitanju egzistencije i stvaranja atmosfere straha od novog rata i međuetničkih sukoba…..Ovakva krhka demokratija će još jedno vreme biti duž cele Jugoistočne Evrope, bez obzira da li su u pitanju države EU ili tranzicione postkomunističke. Tome u velikoj meri doprinosi i kriza u EU…..Makedonja je nakon ozbiljne krize i rizika da se tu odigraju ozbiljniji sukobi, ušla u određenu fazu stabilizacije. Došlo je do promene vlasti. Skoro višegodišnji i veoma uporni mirni građanski protesti su pozitivno tome doprineli. Sada se čeka da nova vlada učini ono što prethodna nije mogla i nije htela – da pokrene državu iz ekonomske krize i korupcije prema EU i NATO…..Verujem da će se u posebnim okolnostima pojavljivati novi nadnacionalni identiteti, kao što je to bio u 20. veku jugoslovenski, te da će neki od njih biti više prihvaćeni. Ljudi su sada siromašni i uplašeni, zatvoreni u sebe, čime se i hrane nacionalistički populisti skoro u svim zajednicama bivše Jugoslavije…..U Srbiji se na popisu 2011. izjasnilo nešto više od 23.000 Jugoslovena i to tu nije baš marginalna manjina. Postoje i analize ko su sve nosioci tog identiteta danas, ali mislim da on kao takav nema budućnost. Oživaljavanje Jugoslovenstva može poslužiti kao osnova za novi, već tu pomenuti, nadnacionalni identitet na ovim prostorima…..Svestan sam da se Jugoslavija, kao ona Titova ne može ponoviti. I ne treba da se ponovi, jer mi živimo u 21. veku. Ali to je sebičan vek i verujem da će generacije koje dolaze biti dalekoglednije od onih koji su u krvi razbili bivšu federaciju…..Region Zapadnog Balkana ne može sam, to smo videli u protekle dve i po decenije. On mora da bude pod budnim okom Zapada i podržan od strane demokratskih država. Međutim, i EU mora da odlučnije reaguje kada region odstupa od demokratskih normi. Sada je takva situacija, a države Zapada tolerišu autokratske mere nacionalističkih lidera u zamenu za mir i prividnu kratkoročnu stabilnost…..Najveće licemerstvo Brisela je u tome što „glasno“ ne iznosi kritike u vezi nacionalističkih lidera u BiH, Srbiji, Kosovu, Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji. Takođe ne kritikuje ni pojedine svoje članice koje ne doprinose stabilnosti na Balkanu, poput Hrvatske. Međutim, EU je izabrala stabilnost, umesto unapređenja demokratije u tranzicionim državama i tu je njeno najveće licemerstvo…..SAD će biti prisutne u Evropi, ali najverovatnije da će njihov uticaj biti značajno manji od onog u XX veku. Situaciju menja i odlazak Velike Britanije, čime se gubi jaka višedecenijska transatlantska veza EU sa SAD. Ali ostaje NATO kao važna i verovatno trenutno najjača potka koja spaja države „proširenog Zapada“ – od Vašingtona do Istambula…..

Uvid u biografiju moga sugovornika možete izvršiti klikom na slijedeći linkhttp://borisvarga.com/main/?page_id=10

Proljeća koje je iza nas, bili smo svjedoci masovnih protesta širom Evrope. Ko to sve protestira, protiv koga (ili čega) i da li je na sceni bila neka varijanta “evropskog proljeća”?

VARGA: Talas većih i manjih protesta u poslednjih godinu dana od Baltika do Bosfora je definitivno najveći od pada komunizma, podseća na 1989. i „baršunaste revolucije“. Međutim, to nije talas koji bi trebao da ukloni ili zameni neki politički sistem. Više je reč o građanskim pobunama protiv populista i njihovih populističkih mera – poput onih protiv kontrole sudstva, gušenja medija i korupcije u Poljskoj, Slovačkoj, Mađarskoj i Rumuniji, te do borbe protiv ozbiljnijih autokratskih mera kakve su na delu u Makedoniji i Turskoj. Tu je i niz protesta u Srbiji od 2014, faktički od dolaska na vlast Aleksandra Vučića i SNS.

Bez obzira na to da su u Francuskoj na predsedničkim i parlamentarnim izborima populistički lideri pretrpeli poraz, populizam nije poražen i predstavlja pretnju jer je to korak prema autokratiji i autoritarizmu. Populizam je jednako opasan za države EU i tranzicione države, odnosno Zapadni Balkan.

U Srbiji je bilo poprilično burno (ali, pod kontrolom) nakon predsjedničkih izbora. Vučić je ubjedljivo pobijedio i ne može se tu osporiti ni legitimitet ni legalitet njegove pobjede. Međutim, ipak je bilo masovnih protesta, ne samo u Beogradu. Koliko se daleko čuo glas mladih i ostalih koji su im se pridružili protiv populizma i autokracije i jesu li ti protesti polučili neke konkretne efekte, ili su ostali samo u domenu poruka?

VARGA: Postoji tu više protestnih pokreta, kao što je “Ne da(vi)mo Beograd” koji je protiv projekta “Beograd na vodi”, zatim njegovo produženje protiv nasilnog rušenja obejakata u Savamali. U Vojvodini je nastao protest i pokret “Podrži RTV” koj je protiv političke kontrole i smena na pokrajinskom javnom servisu Radio-televiziji Vojvodine. “Protest protiv diktature” je poslednji veliki protest protiv vlasti u Srbiji, a njegov okidač bili su predsednički izbori na kojima je u prvom krugu pobedio – Vučić.

Organizatori pojedinih protesta u Srbiji su već formirali takozvani “Građanski front” i to je veoma dobro, jer očigledno je da na svaki od tih protesta izlaze skoro isti ljudi. Ja sam doktorirao na temi protesta i demokratije, te mogu reći da su protesti veoma važan korektivni faktor za jedno tranziciono društvo, ali i tradicionalne konsolidovane demokratije. I ne treba čekati da stasa neki novi Milošević, već treba protestovati protiv svakog ozbiljnijeg nedemokratskog poteza vlade. Kao što to čine demonstranti u Mađarskoj ili Poljskoj.

Moglo bi se postaviti pitanje i u vezi legitimnosti i legalnosti tih predsedničkih izbora u Srbiji. Vidimo da je bilo zloupotrebe medija, pritisaka na opoziciju, pritisak na birače koji su zaposleni u javnim i državnim institucijama. Bilo je i indirektnih zastrašivanja po pitanju egzistencije i stvaranja atmosfere straha od novog rata i međuetničkih sukoba. Pitanje je i koliko je demokratski proces ovako često organizovanje izbora, a posebno kakav je legitimitet one većine čiji se nosilac liste za ne manje od godinu dana sa mesta premijera kanidiovao i postao predsednik države. To je veoma deficitarna demokratija; partokratija tu skoro da nije prestajala od uvođenja višestranačja. Demokratske institucije su često osnivane na insistiranje Zapada (kao deo evrointegrativnog procesa) i pod stalnim su pritiskom političkih moćnika iznutra. Sudska vlast nije nezavisna. U takvom sistemu veoma je teško izboriti se sa svim tim nedostacima i mirni građanski protesti su najjača poluga pritiska na izvršnu vlast, da se ona ne pretvori na autokratsku. Ili kad se već pretvori na autoritarnu, da se na ulici i smeni. Ovakva krhka demokratija će još jedno vreme biti duž cele Jugoistočne Evrope, bez obzira da li su u pitanju države EU ili tranzicione postkomunističke. Tome u velikoj meri doprinosi i kriza u EU.

Makedonija je istovremeno ista, ali i posebna priča. Kako komentirate situaciju u toj zemlji i kakav bi mogao biti slijed događaja?

VARGA: Makedonja je nakon ozbiljne krize i rizika da se tu odigraju ozbiljniji sukobi, ušla u određenu fazu stabilizacije. Došlo je do promene vlasti. Skoro višegodišnji i veoma uporni mirni građanski protesti su pozitivno tome doprineli. Sada se čeka da nova vlada učini ono što prethodna nije mogla i nije htela – da pokrene državu iz ekonomske krize i korupcije prema EU i NATO.

Međutim, ukoliko se ne reši pitanje spora sa Grčkom oko imena i Makedonija ne produži proces integracje u EU i NATO, u kojima je u prvoj polovini 2000-tih bila lider u regionu, toj državi prete nove političke krize, dublje podele i verovatno nove političke i etničke tenzije.

Sličan scenario vremenom može očekivati Srbiju i BiH.

Nacionalizam je jedno od glavnih (možda i glavno) obilježja društava u zemljama nastalih raspadom SFRJ. Uostalom, desili su se i krvavi ratovi ranih 90-tih projektirani na toj matrici. Iako se ta matrica u ranijim periodima pokazala pogubnom za sve etnicitete, ipak se na nju igralo i još igra. Kako to objasniti i da li su potrošene sve “zalihe hrane” kojima se taj fenomen hrani?

VARGA: Savremeni nacionalni identiteti na prostoru bivše Jugoslavije „preporođeni“ su u ratovima i „dograđivani“ na traumama 90-tih. Zato je ta kriza najverovatnije na duži period i teško će te rane „zarastati“, ali verujem da postoji način da je se ona prevaziđe. Za to treba vremena i volje političkih aktera. A mi upravo imamo političke aktere čij se populizam gradi na tom, kako ste ga nazvali, stalnom pothranjivanju nacionalnizma.

Verujem da će se u posebnim okolnostima pojavljivati novi nadnacionalni identiteti, kao što je to bio u 20. veku jugoslovenski, te da će neki od njih biti više prihvaćeni. Ljudi su sada siromašni i uplašeni, zatvoreni u sebe, čime se i hrane nacionalistički populisti skoro u svim zajednicama bivše Jugoslavije.

Da li još postoji tzv. jugoslovenski identitet u zemljama bivše SFRJ i šalje li on, eventualno, izvjesnu i poruku?

VARGA: On postoji, ali je odraz prošlosti. U Srbiji se na popisu 2011. izjasnilo nešto više od 23.000 Jugoslovena i to tu nije baš marginalna manjina. Postoje i analize ko su sve nosioci tog identiteta danas, ali mislim da on kao takav nema budućnost. Oživaljavanje Jugoslovenstva može poslužiti kao osnova za novi, već tu pomenuti, nadnacionalni identitet na ovim prostorima. Jer se tu faktički koristi jedan jezik (BHSC) koji pripada tom jedinstvenom kulturno-društvenom regionu, bez obzora na traume i trenutne animuzitete između naroda bivše Jugoslavije.

Činjenica da postoje ljudi koji se i 26 godina nakon raspada SFRJ izjašnjavaju kao Jugosloveni šalje poruku da na ovim prostorima postoje ljudi koji imaju potrebu za više od svog nacionalnog identiteta. Verujem da je jugoslovenski identitet takođe dobra brana od nacionalizma, jer upravo nacionalistima sa svih strana najviše smeta takvo izjašnjavanje.

SFRJ se raspala prije više od 1/4 stoljeća i živimo jednu, sasvim suprotnu realnost. Točak historije se ne može usmjeriti ka nazad. Koliko je taj ex-yu identitet, pa i jugonostalgija koje ima i koja ne opada posljednjih godina, zapravo samo u sferi utopije i ima li ikakvu političku, pa i ideološku težinu?

VARGA: Verujem u kompleksnost identiteta. Ja se takođe smatram, među ostalom, Jugoslovenom i Vojvođaninom. I to nije nostalgija, ni prkos, niti separatizam – jugoslovenski identitet mi je bazični, ja sam ga prihvatio od roditelja u detinjstvu, a vojvođanski poslednjih godina na svoju inicijativu. Možda bi voleo da mogu da prihvatim i srpski idnetitet, ali on je u Republici Srbiji etnički, nije grđanski i tu nema mesta za „druge“.

Ne mislim da bi Vojvodina trebala da bude posebna država, ali mislim da treba da ima svoju široku autonomiju, koju su joj uskratili srpski nacionalisti. Vojvodina treba da opstane kao poslednji građanski projekt na prostoru bivše Jugoslavije. Čuo sam za ideje za pokušaj kreiranja savremnog „bosanskog identiteta“, koji bi bio nešto nalik vojvođanskom, nadnacionalnom. Ali toga neće biti dok je to jedino u interesu Bošnjaka i drugih „nekonstitutivnih“ manjina jer nemaju „rezervnu“ državu, dok su druga dva „konstitutivna“ naroda nepokolebljivo zagledana u Beograd i Zagreb.

Svestan sam da se Jugoslavija, kao ona Titova ne može ponoviti. I ne treba da se ponovi, jer mi živimo u 21. veku. Ali to je sebičan vek i verujem da će generacije koje dolaze biti dalekoglednije od onih koji su u krvi razbili bivšu federaciju.

Da li se u zemlje zapadnog Balkana već ugnijezdila autokracija i mogu li demokratske snage u njima same parirati istoj, ili treba nekih injekcija i izvana?

VARGA: To su konzervativna i patrijarhalna društva, sklona „tvrdoj ruci“. Međutim, situacija na terenu nje baš toliko loša. Ipak ceo region sporo sporovdi neke reforme i približava se EU. Istina jako sporo, sa velikim oscilacijama, ali ipak tu ima prostora za optimizam.

Region Zapadnog Balkana ne može sam, to smo videli u protekle dve i po decenije. On mora da bude pod budnim okom Zapada i podržan od strane demokratskih država. Međutim, i EU mora da odlučnije reaguje kada region odstupa od demokratskih normi. Sada je takva situacija, a države Zapada tolerišu autokratske mere nacionalističkih lidera u zamenu za mir i prividnu kratkoročnu stabilnost.

Kako se u cijeloj zapadno-balkanskoj, pa i jugoistočno-evropskoj priči, ponaša EU? Ima li tu licemjerja, neodlučnosti, nesnalaženja, nejasnih ciljeva ili se EU i sama o sebi zabavila?

VARGA: Ima licemerja, ali to tako više izgleda gledano iz perspektive Zapadnog Balkana. Pre svega, EU je kompleksna, heterogena, inertna struktura sa nizom svojih problema i trenutno – u krizi. Najveće licemerstvo Brisela je u tome što „glasno“ ne iznosi kritike u vezi nacionalističkih lidera u BiH, Srbiji, Kosovu, Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji. Takođe ne kritikuje ni pojedine svoje članice koje ne doprinose stabilnosti na Balkanu, poput Hrvatske. Međutim, EU je izabrala stabilnost, umesto unapređenja demokratije u tranzicionim državama i tu je njeno najveće licemerstvo. Zbog toga region tone i udaljava se od EU, te se problemi samo talože i odlažu a priča o evrointegracijama postaje sve maglovitija.

Da, i Zapad se umorio od Balkana i trenutno se bavi samim sobom. „Proširenje“ je u EU krajnje nepopularna reč i to će se ubrzo primetiti i po evroskeptičnim raspoloženjima u državama kandidatima u EU.

Druga je stvar što su evropski lideri geostrateški u EU i NATO uključili države Jugoistočne Evrope sve do Bosfora, ostavljajući Zapadni Balkan kao neku vrstu tranzicionog ostrva koje prvo mora samo sa sobom da reši probleme, a zatim da se priključi toj demokratskoj zajednici. I to bi trebao da bude sasvim logičan tok događaja nakon svih onih ratova 90-tih.

Ali tu do pomirenja nije došlo, Haški tribunal nije odigrao željenu ulogu „pravednika“, te su nacionalističke strasti sada nakon dve decenije podjednako rasplamsane sa svih strana. Zapadni Balkan ne može sam, njemu treba spoljna asistencija, pre svega sa Zapada. Jer zbog oslabljenog uticaja Zapada (SAD i EU), Zapadni Balkan bi mogao da postane zona interesa Rusije i pojedinih bliskoistočnih i azijskih autoritarnih država, a time krhki mir može biti lako poremećen.

Nadajmo da će planovi EU pod inicijativom Nemačke, takozvani „Berlin plus“, postati neka vrsta „Plana Maršala“ za Zapadni Balkan, u političkom i ekonomskom smislu.

Ulazi li, ustvari, Rusija na velika vrata na Balkan i da li je to jedno od krucijalnih geostrateških pitanja po zemlje tog Poluotoka – nazvanog nekad kao “bure baruta”?

VARGA: Da, Rusija je nakon proglašenja nezavisnosti Kosova preko Srbije na Balkan došla na „velika vrata“. Ona je jako prisutna u Srbiji i Republici Srpskoj, nešto manje u Makedoniji i htela bi da bude prisutna u Crnoj Gori. Jedan od glavnih ciljeva Rusije na Zapadnom Balkanu je da zaustavi integrisanje regiona u NATO, a sve više se govori i „protivljenju“ Moskve integracije bivših jugoslovenskih republika u EU. Rusija se na takav način dugoročno tu pozicionira i odavde će pokušati da stekne bolje pregovaračke pozicije sa Zapadom, pre svega sa EU.

Rusija podstiče nacionalistička, antizapadna i revanšistička raspoloženja u srpskom političkom diskursu. Indirektno se ohrabruje srpske nacionalističke snage da su revizije granica ponovo moguće i da ništa na Balkanu „još nije gotovo“. Rusija to čini na više načina, poslednjih godina tu je vidljivo prisutna njena „meka moć“. Međutim, Srbija se istovremeno više nameće kao neko ko može biti lojalan saveznik Rusije na Balkanu i to će sigurno predstavljati prepreku u integraciji Beograda u EU. Već sada je problem usklađivanje zajedničke spoljne politike Srbije sa EU.

Stoga bi EU i NATO trebali odlučnije da reaguju u Evropi. Pre svega, nakon Bregzita i poraza populista u Francuskoj, nova EU pod jakim liderstvom Berlina i Pariza morala bi da u svojoj zoni interesa zadrži Zapadni Balkan, Ukrajinu i Tursku, sa dugoročnom perspektivom da se te države jednog dana integrišu u Uniju. Brisel ne sme dozvoliti da se Ukrajina i Turska pretvore na istočne despotije, jer će to direktno da ugrožava bezbednost EU.

Na kraju, kako vidite vladavinu Trumpa u prvih pet mjeseci? Hoće li se išta bitnoga promijeniti u svijetu u odnosu na predsjednikovanje njegovog prethodnika – Baracka Obame?

VARGA: Videli smo nakon njegove nedavne turneje, da je Tramp EU prepustio Evropejcima, odnosno Nemcima i Francuzima. Barem to tako tumači Angela Merkel pred parlamentarne izbore. SAD će biti prisutne u Evropi, ali najverovatnije da će njihov uticaj biti značajno manji od onog u XX veku. Situaciju menja i odlazak Velike Britanije, čime se gubi jaka višedecenijska transatlantska veza EU sa SAD. Ali ostaje NATO kao važna i verovatno trenutno najjača potka koja spaja države „proširenog Zapada“ – od Vašingtona do Istambula. NATO će najverovatnije biti i substitucija za evrointegracije, što se može videti na slučaju Crne Gore i planovima Ukrajine i Makedonije da se u Alijasu što pre integrišu.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

VARGA: Hvala Vama.

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (907)

N1: Jos dugo na dve stolice (VIDEO VARGA)

13.06.2017, N1

 

Djukic i Varga: Srbija ce jos dugo sedeti na dve stolice

 

Source: http://rs.n1info.com/a275811/Vesti/Vesti/Djukic-i-Varga-Srbija-ce-jos-dugo-sedeti-na-dve-stolice.html

 

Politika sedenja Srbije na dve stolice održaće se sve dok Beograd, u procesu evrointegracija ne stigne do poglavlja koja se tiču spoljne politike, a to može potrajati veoma dugo, poručili su Srećko Đukić i Boris Varga, gostujući u Danu uživo televizije N1.

Iako ide ka Briselu, to Srbiju, prema rečima njenih zvaničnika, ne sprečava da održava dobre odnose sa Rusijom. Međutim, da li je baš tako i da li će na putu evriontegracija i to pitanje u jednom trenutku biti otvoreno – bila je tema današnje konferencije “Spoljna politika Srbije – između Brisela i Moskve” o kojoj su u Danu uživo TV N1, govorili učesnici konferencije – novinar i analitičar Boris Varga i diplomata Srećko Đukić.

Đukić očekuje da se politika sedenja Srbije na dve stolice, sve dok se u proces evrointegracija ne uđe u poglavlja u kojima će Beograd morati da usaglašava spoljnu politiku sa Briselom, kada će na udar doći i neki odnosi koji se tiču Rusije, ali i drugih zemalja.

Ističe da ni Brisel u ovom trenutku ne može Srbiji da ponudi brži hod ka EU, a narušiti odnose sa Rusijom ili Kinom, u ovom trenutku bi, prema njegovim rečima, bilo samo na štetu Srbije.

srećko đukićIzvor: N1

Ipak, Đukić dodaje i da odnosi Srbije sa Rusijom ne idu onim tempom kojim bi trbalo da idu, te da neke članice EU imaju razvijenije odnose sa Moskvom od Beograda. Primra radi, tokom razgovora nemačke kancelarka Angele Merkel i ruskog predsednika Vladimira Putina u Sočiju, rečeno je da je robna razmena te dve zemlje porasla za 20 odsto, robna razmena Italije i Rusije porasla je za 20 odsto, dok je zabeležen i rast u razmeni Rusije i Francuske.

“Nijedna firma sa Zapada nije napustila rusko tržište”, podseća Đukić i ističe da cenu narušenih političkih odnosa Zapda i Moskve plaćaju upravo male zemlje, poput Srbije.

Kada je reč o “Berlinu plus”, nemačkom planu za Zapadni Balkan, Đukić je podsetio da u vezi sa tim postoji još dosta nepoznanica i da, iako bi svi želeli da taj plan uspe, postoji opravdani strah da neće uspeti. Postavljeni su, kako kaže, široki ciljevi od zapošljavanja mladih do izgardnje infrastrukture, a pritom se ne zna da li će biti ponuđena bespovratna sredstva ili zajmovi sa dugim periodom otplate.

Kada bi npr. U svakoj balkanskoj zemlji EU izgradila po 100 km autoputa, to je već veliki novac, kaže Đukić i pita se gde bi ga Evropa danas našla.

Varga: Potreban nadzor EU, balkanski lideri ne mogu sami

boris vargaIzvor: N1

Novinar i analitičar Boris Varga takođe je ocenio, da imajući u vidu klimu EU, politika sedenja Srbije na dve stolice može da potraje jako dugo. Konstatuje da se “Berlin plus” nudi kao nekakva alternativa Zapadnom Balkanu, kao i da je tu proširenje NATO čemu se Rusija snažno protivi.

Zapadni Balkan je, prema njegovim rečima, danas prepušten novoj – nemačko-francuskoj Evropi – i mnogo se očekuje od “Berlina plus” budući da se pokazalo da pomirenje posle 90-ih godina i haški procesi nisu dali željene rezultate. “Ako pomirenje nije dalo rezultate, možda bi pragmatično to učinili infrastruktura i biznis. Trebalo bi sačekati, ako bude dobre volje, onda će to i da se uradi”, očekuje on.

Varga smatra da je dobro što se barem govori o Balkanu kao o sferi interesa Zapda, i smatra da je važno da Brisel bude supervizor tog procesa, jer su lideri Zapdnog Balkana, prema njegovim rečima, pokazali da sami to ne mogu.

Takođe strahuje da dok se na završi novo oblikovanje EU, i dok ona ne reši svoje probleme, Balkan neće biti veoma ozbiljna tema u Briselu.

Izvor: N1info

 

 

 

DANAS: Izmedju Brisela i Moskve

13.06.2017, FoNet

 

Minic: Srbija nije usvojila strategiju i ciljeve spoljne politike

 

Source: https://www.danas.rs/politika/minic-srbija-nije-usvojila-strategiju-i-ciljeve-spoljne-politike/#sthash.ml0X8Ql8.dpuf

 

Srbija nije formalno, u Skupštini Srbije, usvojila strategiju i ciljeve spoljne politike vidi se da su odnosi u regionu i napredak u procesu evropskih integracija nesporni prioriteti, ali i unapređenje odnosa sa Rusijom, ocenila je predsednica Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji Jelica Minić.

 

Minić je, na konferenciji „Spoljna politika Srbije – između Brisela i Moskve?“, navela da će u novembru Evropski pokret obeležiti 25 godina rada i da je danas jasno da postoji politički konsenzus oko članstva Srbije u Evropskoj uniji (EU), ali izgleda ne i društveni.

Prema njenim rečima, spoljna politika Srbije razvija i unapređuje odnose i sa Turskom i Kinom, ali u percepciji građana čini se da Rusija ima jači uticaj nego saradnja sa EU i zemljama regiona.

Minić je rekla da su u istom danu u Belorusiji počele zajedničke vojne vežbe sa Rusijom i Srbijom, odnosno na jugu Srbije vežbe Vojske Srbije i Sjedinjenih Američkih Država.

Vladavina prava i ekonomski prosperitet su oblasti u kojima EU ima primat u Srbiji, rekla je ona i navela da Unija svoju vidljivost u regionu pokušava da ojača kroz Berlinski proces, odnosno sada kroz paket „Berlin plus“.

Ursula Koh-Laugvic, direktorka Regionalne kancelarije Fondacije „Fridrih Ebert“, rekla je da je cilj konferencije da se odgovori na pitanja kako EU gleda na odnose i saradnju Srbije i Rusije, odnosno kako će Rusija gledati na budužće članstvo Srbije u Uniji.

Politikolog i novinar Boris Varga rekao je da se odnosi Srbije i Rusije u novijoj istoriji mogu posmatrati kroz tri faze – za vreme Slobodana Miloševića, od 2000. godine do razdruživanja sa Crnom Gorom i Kosovom, kao i najnoviji period.

Prema njegovim rečima, period vladavine Miloševića obeležio je izolacionizam SR Jugoslavije, a merama međunarodne zajednice pridružila se i Rusija, pa država nije bila ni članica Ujedinjenih nacija.

Postojale su težnje tadašnjih vlasti, posebno u vreme bombardovanja, da se SRJ priključi savezu Rusije i Belorusije, o kojem i neki današnji akteri politike govore, ukazao je Varga.

Sa promenama 2000. godine, dodao je on, čini se politički zaokret ka Zapadu, ali je ekonomski uspostavljena nova linija sa Rusijom. jer tada stupa na snagu sporazum o slobodnoj trgovini.

Zoran Đinđić je tada govorio – Srbija je okrenuta Briselu, ali za Rusiju ima mesta na tržištu, podsetio je Varga.

Razdruživanjem sa Crnom Gorom, a posebno kada je Kosovo progasilo nezavisnost, dolazi do novog povratka Rusije na Balkan, iako Srbija tada promoviše spoljnu politiku „na četiri stuba – Brisel, Vašington, Moskva i Peking“, rekao je Varga.

Igor Novaković, iz Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC Fond), rekao je da samo treba pogledati geografsku kartu i pitati gde u slučaju pretnji bezbednosti Srbija traži pomoć.

Pre svega odgovor leži u saradnji sa susedima, a potom u EU i NATO koji je okružuju. Geopolitički Rusija je daleko i nema mogućnosti direktne projekcije čvrste moći na Balkanu, rekao je Novaković.

 

 

 

HL: Povolebné studentské výkriky

  1. april 2017, Hlas ludu

 

PROTESTY PROTI DIKTATÚRE: Povolebné studentské výkriky

 

Source: https://hl.rs/protesty-proti-diktature-povolebne-studentske-vykriky/

Author: Jasmina Panikova

 

Belehrad, Nový Sad, Niš, Subotica, Vršac, Zreňanin, Užice, Požarevac… Už takmer neexistuje mesto v našej krajine, v ktorom sa neorganizujú protesty. Štartovali tesne po prezidentských voľbách 3. apríla, keď študenti zorganizovaní prostredníctvom sociálnych sietí začali vyjadrovať svoju nespokojnosť s výsledkami volieb na uliciach Belehradu, Nového Sadu a Nišu. Postupne sa im pridávali aj kolegovia v iných mestách a o niekoľko dní svoju nespokojnosť vyjadrili v rámci spoločných požiadaviek, medzi ktorými sú zrušenie diktatúry a zmena politickej elity v čele s A. Vučićom, upravenie voličského zoznamu, zmena členov Republikovej volebnej komisie, sloboda médií, ochrana práv a zlepšenie statusu všetkých pracujúcich, ochrana životného štandardu občanov atď.

Nevzdávajú sa svojich predsavzatí

Podaktoré médiá informovali, že sa predstavitelia študentov stretnú s predstaviteľmi vlády. Avšak Milan Perišić zo združenia Proti diktatúre a systému Nový Sad nám povedal, že vôbec neuvažujú o stretnutí, lebo práve proti tej istej vláde aj bojujú. „Hociktorý druh komunikácie s predstaviteľmi vlády, ktorý by prebiehal mimo našich požiadaviek, by určite bol zneužitý zo strany mašinérie, aby čím skôr potlačili protesty,“ hovorí Perišić.

 

90. ROKY VS ROK 2017

Ako sa protesty rozrastali, tak začali pripomínať na tie počas vlády prezidenta Slobodana Miloševića. Niektorí v nich vidia styčné body, iní zase mienia, že sú zatiaľ príliš mierne.

Analytik Boris Varga pre náš týždenník hovorí, že sú súčasné protesty podobné tým v rokoch 1996/1997. „Vtedy šlo o protest proti autoritárovi Miloševićovi, dnes je to proti populistovi Vučićovi, ako aj proti nedemokratickým voľbám v oboch prípadoch. Aj keď je ešte príliš zavčasu oceňovať, rozdiel je v tom, že v týchto demonštráciách máme protest občianskej spoločnosti a nie demonštrácie, ktoré vedú politické strany, ako bolo v 90. rokoch. Protest proti diktatúre je akcia v rozvoji a v tejto chvíli je ťažko predvídať, ako sa bude rozvíjať,“ hovorí Varga.

Vladimír Povolný, mladí podnikateľ z Padiny, mieni, že protesty nič nezmenia, ak zostanú v takejto forme. „V histórii ani jedno vedenie štátu a ani jedna diktatúra nebola zrušená miernymi protestmi. Možno to znie drzo, ale je to pravda. Dôvody na tieto protesty sú celkom opodstatnené. Nejde iba o revolt proti vedeniu štátu, ale aj proti systému, ktorý nepracuje pre ,malého človekaʽ, ale ide ruka v ruke s ľuďmi pri moci. Mladí prišli na to, že chcú bojovať za svoje práva a za svoju budúcnosť, meniť systém z koreňa. Či sa to podarí alebo nie – uvidíme. Obávam sa, že ak sa niečo nezmení, nikto nebude mať žiadnu perspektívu, aby tu zostal,“ zmieňuje sa Povolný.

Aktuálny premiér a budúci prezident štátu niekoľkokrát zdôraznil, že každý občan má právo protestovať. Súhlasí s tým aj národná poslankyňa Libuška Lakatošová, ktorá je názoru, že sú protesty v poriadku, pokiaľ prebiehajú pokojným spôsobom a neohrozujú iných občanov.

 

MEDZINÁRODNÁ SPOLOCNOSŤ MLCÍ?

Títo turisti si domov odniesli aj obraz o protestoch

„Existuje ešte jeden dôležitý rozdiel medzi týmito protestmi a tými z rokov 1996/1997. Je to medzinárodná spoločnosť, ktorá je teraz veľmi zdržaná, aj keď je badateľná degradácia úrovne slobody prejavu. Ani okolnosti, v ktorých prebiehali voľby, neboli ani približne demokratickými. Medzinárodní pozorovatelia uznali voľby za regulárne a Európska únia mlčí o predvolebných nátlakoch na občanov a médiá, ako aj o zneužitiu štátnych zdrojov zo strany prezidentského kandidáta a premiéra Aleksandra Vučića,“ konštatuje Boris Varga.

Rovnaké názory možno počuť aj medzi samotnými protestujúcimi. Sú mienky, že aktuálny premiér mal oveľa viac termínu v médiách než iní kandidáti. Na našu otázku ohľadom takýchto konštatácií poslankyňa Lakatošová odpovedala, že sa premiér Vučić v médiách zjavoval ako predseda vlády, keďže aj v predvolebnej kampani plnil funkciu premiéra. V združení Proti diktatúre a systému Nový Sad mienia, že neprítomnosť medzinárodnej spoločnosti potvrdzuje fakt, že ide o spontánne protesty ľudí, ktorí chcú zmeny, že neexistuje financovanie a v žiadnom prípade nejde o osobné záujmy jednotlivcov. „Medzinárodná spoločnosť sa nevyjadruje aj preto, lebo marionetové a slabé Srbsko všetkým vyhovuje, aby pokračovalo jeho všeobecné vykorisťovanie.“

Protesty prebiehajú už tri týždne. Nakoľko budú študenti vytrvalí, ukáže iba čas a najmä to, či ich vytrvalosť bude mať účinok. V ich požiadavkách ich zatiaľ podporujú aj Únia syndikátov osvetových pracovníkov, ako aj syndikáty vojska a polície. Či podpora bude dostatočne silná a prinesie určité zmeny, zatiaľ nie je známe.