Latinka o knjigama Jovica i Varge

Reč na promociji knjige u Centru za kulturnu dekontaminaciju
u Beogradu, 23. marta 2018.

 

Knjiga koja zasluzuje rasprave

 

Dragan Jović: Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskoj; Fraktura, Zaprešić 2017, str. 406

 

Piše: Latinka Perović

Source: http://yuhistorija.com/serbian/aktuelnosti_txt19.html

 

Izdavač knjige Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskoj – koju večeras predstavljamo – je „Fraktura“ iz Zaprešića nedaleko Zagreba.

Njen autor je Dejan Jović, profesor političkih znanosti u Zagrebu i gostujući profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Jedinstvena pozicija da izbegne ono što mi je jednom prilikom rekao u Zagrebu: niti zagrebačka intelektualna zajednica poznaje Beograd, niti beogradska – Zagreb. Obe istrajavaju na stereotipima.

Profesor Dejan Jović je poznat beogradskoj akademskoj javnosti. Njegova knjiga Jugoslavija država koja je odumrla objavljena je 2003. godine i u Beogradu, izazvavši polemiku. Njegova najnovija knjiga Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskojfeljtonizirana je u beogradskom dnevniku Danas. Beogradski nedeljnik Novi magazin objavio je intervju sa autorom knjige. Vaše prisustvo na večerašnjoj promociji potvrđuje veliko interesovanje za nju. U napetim političkim odnosima između dve države – i pojava knjige i razgovori o njoj su relaksirajući.

Reč je o knjizi koja zaslužuje rasprave. Ona ima istorijsku i teorijsku razinu, dobar uvid u stara i nova istraživanja u Hrvatskoj, kao i uvid u obimnu inostranu literaturu, prevedenu i neprevedenu. Ali, knjiga je pisana i iz lične perspektive. Jović je od 2004, do 2006. godine bio poseban savetnik ministara inostranih poslova, a od 2010, do 2014. godine glavni analitičar predsednika Hrvatske Ive Josipovića. Pošto se „ogrešio“ o službenu istinu o Domovinskom ratu, bio je prisiljen na ostavku, a predsedniku Josipoviću je i iz akademskih krugova zamereno zbog izostanka sigurnosne provere.

Svesna sam uloge koju večeras imam: učestvujem u predstavljanju višeznačne knjige Rat i mit… Kretaću se, dakle, njenim glavnim linijama tek nagoveštavajući ona njena mesta koja podstiču raspravu.

* * *

U fokusu Jovićeve knjige je Hrvatska u poraću. U vrlo pregnantnom tekstu „Uvod i glavni argument“ postavljena su pitanja i više nego nagovešteni odgovori. Reklo bi se da je u ovom tekstu sažet sadržaj knjige. Međutim, to ne može da zameni čitanje celine koja je, po mome mišljenju, vrlo složena.

Jovićevo ključno pitanje je: zašto Hrvatska koja je u ratu devedesetih godina ostvarila sve svoje ciljeve: stekla nezavisnost, međunarodno priznata, ostvarila teritorijalnu celovitost, postala članica NATO i Evropske unije – 25 godina posle rata, živi u vanrednom stanju? Zašto joj je potreban mit o ratu kao isključivo pravednom i oslobodilačkom, kao „tvoriteljskom“? Jer, paralelno sa idejom o hiljadugodišnjem snu o državi, stvara se mit o Domovinskom ratu kao nultoj tački hrvatske istorije? Zašto je bila potrebna Deklaracija o Domovinskom ratu, kojom je udaren pečat interpretaciji rata? Doneta 2000. godine, kada je na vlasti bila Socijaldemokratska partija, opozicija Hrvatskoj demokratskoj zajednici, Deklaracija je dovela do pomirenja, do jedinstva u nacionalizmu, do „mešanja kostiju“ i „mešanja ideja“. Zašto je postala tako važna, egzistencijalno važna, interpretacija Domovinskog rata? Zašto su dužnosnici savremene Hrvatske insistirali na tome da istoriju Hrvatske mogu pisati samo Hrvati, a za rad na istorijskim izvorima starim više od 30 godina bila potrebna sigurnosna provera istraživača i specijalne državne komisije. Hrvatska, zaključuje Jović, nije postala država liberalne demokratije, već, uz Kosovo, etnički najhomogenija država od svih koje su proizišle iz Jugoslavije. Homogenija i od Slovenije. Na delu je etnototalitarizam, termin koji Jović uvodi umesto banalnog terminaetnonacionalizam. Zašto je interpretacija Domovinskog rata postala uslovom za održanje tekovina ostvarenih u ratu devedesetih godina?

Poljski filozof Lešek Kolakovski u svom delu Prisutnost mita, koje je na srpski jezik prevedeno 1989. godine, kaže:

„U trajnosti mitova i inerciji konzervativizma uvek postoji izvestan razlog koji treba otkriti“.

Ako sam dobro razumela Dejana Jovića, on upravo to pokušava dekonstruišući mit o Domovinskom ratu. Moram da napomenem da ta potreba ne važi samo za Hrvatsku. Na njenom tragu su dve važne knjige nastale u Beogradu: Boj na Kosovu Ivana Čolovića i Teški teret prošlosti Milana Subotića, nažalost još uvek samo u elektronskoj verziji, o slučaju Poljske.

Uz neizbežan rizik, koji nosi predstavljanje svake knjige, pa i ovo moje, knjige Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskoj, pokušaću da ocrtam njene glavne linije. To jest: da formulišem ono što mi se u njoj kao pojava u postjugoslovenskim zemljama čini da je opšte, a šta posebno, hrvatsko.

* * *

Spoljni činioci nisu, po Dejanu Joviću, bili odlučujući za raspad Jugoslavije i ratove devedesetih godina prošlog veka. Ako se ne varam, mislim da on čak reč zavera i ne pominje. Ali ni ratovi nisu zamislivi bez promene međunarodnog okvira i nestanka paradigme o nepovredivosti granica koje je ustanovila Helsinška povelja 1975. godine. Ujedinjenje Nemačke bilo je onaj događaj koji je izazvao tektonski poremećaj ne samo u Evropi nego i u svetu. Široko su otvorena vrata reviziji Drugog svetskog rata: njegova je interpretacija postala pravo bojno polje. Ali, recepcija tog događaja bila je različita. Na Zapadu, u srcu Evrope, kako kaže Dejan Jović, odgovor je bio – integracije; na jugoistoku: stvaranje nacionalnih država. Tu se nije dogodila 1989, već 1990. i 1991. Vraćamo se u XIX vek, pisali su ideolozi srpskog nacionalizma. Ratovaćemo sa Hrvatima, Muslimanima i Albancima. Baš kako je i bilo.

Tranzicija u Jugoslaviji imala je, uz tri opšta elementa (ideološki, politički, ekonomski) i dva posebna: iz mira u rat, iz rata u mir. Jović ističe moguće ishode tranzicije. Od nje se može odustati (Arapsko proleće), krenuti u regresiju (neke azijske zemlje Sovjetskog Saveza, gde su predstavnike sovjetske nomenklature zamenile dinastije – to je kod nas istraživao i objavio odlične knjige Boris Varga); zatim prividna tranzicija (zemlje Višegradske grupe i bivše Jugoslavije) sa prihvatanjem zapadnoevropskog zakonodavstva koje ne prodire u društveni supstrat, lepi se spolja i izaziva frustraciju. U svim tim zemljama stvara se politička klasa koja svoje posebne interese nameće kao narodne: nacionalizam joj služi kao ideologija, rat kao sredstvo. Jović se razložno pita da li većina igde preferira liberalnu demokratiju i liberalne lidere? On upozorava na tradiciju autokratije i opoziciju koja menja aktuelnog autokratu da bi se, u ne-promenjenom socijalnom i ekonomskom kontekstu, ponovo javio autokrata. Tako se kretanje vrti u začaranom krugu. Dodala bih tome i matricu neponavljanja zapadnoevropskog puta, to jest odbacivanja kapitalizma i liberalizma. I shvatanja komunizma kao aberacije, a ne kao razdoblja jedinstvenog istorijskog procesa u kome je permanentno osujećivana alternativa. Posle 1989. godine, posle promene statusa quo, i do tada vladajuće paradigme, u alternativu je trebalo „uskočiti“. Ali, kako? To pitanje je u Srbiji postavljao i na njega tražio odgovor, Zoran Đinđić.

Jović najveću pažnju posvećuje unutrašnjim razlozima raspada Jugoslavije. I mene vlastita istraživanja, a i lično iskustvo, uveravaju da se Jugoslavija iznutra raspala. Za Jovića su raspad Jugoslavije i rat devedesetih godina dve teme. Ali do rata je ipak došlo. Jugoslavija nije jednostavno „odumrla“. Na neki način, rat se i dalje vodi, samo drugim sredstvima. I ne samo u Hrvatskoj i samo iz Hrvatske. Proklamuje se pomirenje, a na delu je nepoverenje. A, nepoverenje je, kako je govorio srpski istoričar iz Bosne i Hercegovine, Milorad Ekmečić, gore od rata. Zašto?

Tačno je da do rata nije dovela „vekovna mržnja“ između Srba i Hrvata. Ali, i da je odnos između ova dva naroda bio odlučujući i za prvu i za drugu Jugoslaviju. Kroz celu svoju istoriju, Jugoslavija je tražila formulu održivosti. Srbi i Hrvati, to jest njihove intelektualne i političke elite, formulisale su dva različita shvatanja države: centralistička i unitarna i – složena, to jest federalna i konfederalna. Bilo je pokušaja sporazuma, ali su oni, kao u slučaju Krfske deklaracije iznevereni, ili su, kao 1939. godine došli prekasno, pa i tada uz otpor.

Tek 2011. godine u Beogradu su objavljeni svi projekti prvog ustava jugoslovenske države. Pisali su ih: političke partije, društvene grupe, pojedinci. Među njima nema nijednog u kome je dovođena u pitanje jugoslovenska država, ali je mnogo onih, i sa srpske strane, koji su preferirali složenu državu, federaciju ili konfederaciju. To se ponovilo i sedamdesetih godina XX veka. Prvi put o mogućnosti građanskog rata u socijalističkoj Jugoslaviji govorilo se u vreme rada na ustavnim amandmanima 1971. godine koji su bili osnov za Ustav 1974. godine. Bila sam iznenađena da veoma akribični Dejan Jović o tome gotovo ne govori. Srbija je u tim raspravama, i internim i javnim, bila na jednoj strani, sve ostale republike na drugoj. Ustav iz 1974. godine donet je na bazi odnosa snaga, i taj odnos je važio do 1980. godine, do smrti Josipa Broza Tita.

* * *

U obe Jugoslavije postoji granica na kojoj postaje upitan opstanak Jugoslavije. U prvoj Jugoslaviji to je ubistvo političkih prvaka hrvatskog naroda u Narodnoj skupštini 1928. godine. U drugoj – Karađorđevo 1. decembra 1971. godine, kada je faktički smenjeno legalno rukovodstvo Hrvatske, bez prethodne rasprave u jugoslovenskim institucijama o pitanjima koja je pokretala Hrvatska. To je bilo moguće, kao što izvori pokazuju, uz podršku dela srpskog rukovodstva.

Ruzvelt je Srbe i Hrvate video kao dva antagonizirana naroda, i zbog toga je bio protiv zajedničke države. A, Aleksandar Tišma je u svom Dnevniku, objavljenom 2000. godine, pisao da je Titov kompromis spasio Hrvate od osvete Srba, a Srbe od sopstvene osvete Hrvatima. Antagonizam je izazivalo različito shvatanje države, a mit o državi je ne samo u podlozi mita i jednog i drugog naroda nego i političke pragme.

Među uzrocima koji su doveli do rata Jović posebnu pažnju posvećuje „faktoru Milošević“. Ali, Milošević samo kristališe proces koji traje mnogo duže. Praktično, od Drugog zasedanja AVNOJ. Do pomirenja sa stvarnošću u Srbiji dolazi 1948. godine. Vodeći srpski praksisovac, Mihailo Marković pisao je da je to Titova najveća pobeda: dobio je pristanak Srba za eventualni rat sa Crvenom armijom, da bi se sačuvala nezavisnost. Ali, ono što je bilo ispod površine, izbija na svetlo dana polovinom šezdesetih godina XX veka: 1965 – neuspeh privredne reforme, 1966, uklanjanje Aleksandra Rankovića, 1986, Memorandum SANU. Tada partijski vrh Hrvatske uspostavlja vezu sa disidentima Hrvatske, a srpski disidenti učestvuju u pisanju Memoranduma SANU. Jedan od njih odlazi u Zagreb sa projektom ustava na načelu jedan čovek – jedan glas. Zagrebački deo Praxisa (Eugen Pusić, Rudi Supek) odgovara: „to je udarac u temelje države“, i jugoslovenski praksisovci prestaju da deluju kao celina. Dolazi do antibirokratske revolucije. Ako je na mitinzima, ali i na XIV kongresu SKJ, Slobodan Milošević, u ime Srbije, odbacio sve reforme, šta mu je drugo ostalo nego da krene u rat.

Ali, šta je racionalno, šta je onaj „stvarni razlog“, o kome govori Lešek Kolakovski, mita u Domovinskom ratu. Zašto je iz kolektivnog Mi bilo potrebno izbaciti Drugog, pre svega Srbe i Jugoslovene? Po Joviću, to su strah i neizvesnost. Hrvatskoj je potrebanetnonacionalni totalitarizam da bi se oslobodila drugih, da bi postala isključivo hrvatska. Na to utiče njeno proživljeno iskustvo. Države su nestajale: Austro-Ugarska, Kraljevina Jugoslavija, NDH, Socijalistička Jugoslavija, Republika Hrvatska. Kao i, geografski položaj savremene Hrvatske, dužina njenih novih granica, demografski pad. Odgovor vladajuće političke klase na te razloge nije liberalna demokratija već etničko jedinstvo.

Sam Jović ukazuje da je društvo, ipak, složenije. Dokaz su istraživanja koja o tome svedoče, knjige samog Jovića, koje se objavljuju u Hrvatskoj i o kojima se raspravlja. Najzad, Hrvatska je članica NATO i Evropske unije. Srpski nacionalisti to gube iz vida. Pravu optiku im otežava takođe mit o jedinstvu Srba u vremenu i prostoru: Srbi su nepromenljivi od Srednjeg veka do danas. Ni političkoj klasi u Srbiji ne odgovara pluralna istoriografija koja ih podseća na onu tendenciju u srpskoj političkoj misli koja je odbacivala ideju Velike Srbije kao, po definiciji nespojivu sa idejom moderne i demokratske države. Izdeljeni istorijom, delovi srpskog naroda imaju i svoje posebne istorije, i deo su identiteta naroda sa kojima su živeli i obrnuto. To važi za sve države nastale na tlu bivše Jugoslavije. Bez takve politike identiteta sve će one nastaviti da se vrte u „začaranom krugu“, udaljavajući se od alternative, koju Jović vidi u liberalnom društvu i državi. Njegova je knjiga pledoaje za slobodu, a i sama je njen izraz.

Reč na promociji knjige u Centru za kulturnu dekontaminaciju
u Beogradu, 23. marta 2018.

 

 

AJB: Rusija i meka moc

AJB, 08.04.2016

 

Mapa: Rusija koristi konflikte za sirenje moci na Kavkazu i Balkanu

 

Source: http://balkans.aljazeera.net/vijesti/mapa-rusija-koristi-konflikte-za-sirenje-moci-na-kavkazu-i-balkanu

 

Piše: Mladen Obrenović

 

Zamrznuti konflikti’ služe Rusiji da koči širenje utjecaja EU-a na Balkanu te da ograničava ulogu Turske na Kavkazu.

Nakon što je snažno planuo, ali se i ubrzo ugasio ostavljajući za sobom desetke mrtvih, ratni požar u Nagorno-Karabahu – regiji koja je desetljećima predmet spora Azerbajdžana i Armenije – još jednom je aktualizirana priča o kriznim žarištima na području bivšeg SSSR-a. Od Pridnjestrovlja na istoku do Kurila na zapadu, te od Arktika na sjeveru do područja Kavkaza i Krima na jugu desetak je spornih točaka na kojima može početi sukob.

Već pred raspad Sovjetskog saveza počeli su sukobi, a jedno po jedno područje proglašavalo je neovisnost od matične države – počevši od Pridnjestrovlja u Moldaviji i Nagorno-Karabaha u Azerbajdžanu, preko Južne Osetije i Abhazije u Gruziji do Krima te samoproglašenih Donjecke i Luganske Narodne Republike. Ukrajinski sukob još traje i nema izgleda da će se stvari još dugo smiriti, dok su druga sporna područja u statusu quo.

Situaciju na svim drugim područjima analitičar Boris Varga naziva „stanjem zamrznutih konflikata“ te objašnjava kako je „uz pomoć njih Rusija nakon raspada SSSR-a ‘iscrtala’ granice svojih interesa“.

„Prvo je Ruska Federacija uz pomoć spomenutih ‘zamrznutih konflikata’ čuvala svoj uticaj od, kako su u Moskvi govorili, NATO-a. U poslednje vreme, ‘zamrznuti konflikti’ sve više Rusiji služe da proširi svoj uticaj na regione kao što je Balkan ili Kavkaz. Poslednjih godina to je već neka vrsta ekspanzionističke politike, recimo preko Srbije i Kosova, te raznih rezolucija (blokiranje nezavisnosti Kosova ili blokiranje rezolucije o Srebrenici) na Zapadni Balkan. Istovremeno, preko Pridnjestrovlja i Moldavije izlaze na Istočni Balkan“, smatra Varga.

Po njemu, Rusija time pokušava zaustaviti širenje utjecaja EU na Zapadni Balkan i tzv. istočno partnerstvo EU, koje čine Ukrajina i Moldavija. „Sa druge strane, preko Nagorno-Karabaha i Jermenije stvoren je takozvani ‘kavkaski klin’ koji je pogodan da ograniči uticaj Turske na Kavkazu, te da se Moskva na duže vreme pozicionira i u tom delu kaspijskog basena“, dodaje.

‘Zamrznuti konfilkti’

„Istovremeno, svi ti ‘zamrznuti konflikti’ obrazuju neku vrstu tampon-zone između Rusije i uticajnih država ili saveza kao što je EU na zapadnim granicama, Turska na Kavkazu ili potencijalni konflikti u Centralnoj Aziji, kao što je Ferganska dolina“, ukazuje Varga.

Po njemu, „praksa je pokazala da stvaranje takvih ‘zamrznutih konflikta’ u Moldaviji, Ukrajini, Gruziji i Azerbejdžanu predstavlja veliku bezbednosnu prednost, a samim tim i korist“.

„Svedoci smo već sad vidljive faze oblikovanja multilateralnog sveta, bez međusobnog poverenja među državama i bez autoriteta Ujedinjenih nacija, te se može očekivati samo dalje tinjanje takvih i sličnih konflikata“, dodaje.

Umirovljeni diplomat i bivši veleposlanik BiH u Moskvi, Ibrahim Đikić smatra da su „sva žarišta trenutno ugašena, iako se nikad ne zna jer se uvijek može naći neko kome padne na pamet da ganja pravdu ili nepravdu“. U tom smislu, podsjeća i kako je „Rusija s jedne strane zabavljena Sirijom, a sa druge Ukrajinom i ne izgleda kao da bi otvarala još neko žarište“.

„I na sjeveru, konkretno u baltičkim državama, imate prisustvo NATO-a, pa ne vjerujem da bi Rusija bila raspoložena ulaziti u direktan sukob s njima, a ni NATO-u nije do toga. Tamo je Estonija najspornija s obzirom na brojnu rusku manjinu i Putinovu politiku zaštite Rusa u drugim državama, a ta zaštita skupo košta“, konstatira Đikić.

Kavkaski klin

Objašnjavajući situaciju u Nagorno-Karabahu, gdje sukob plane skoro svake godine, Đikić podsjeća kako „sve to traje skoro 30 godina“ te ukazuje na raspored snaga na tom području. Navodi kako Armenija, čiji sunarodnjaci čine većinsko stanovništvo Nagorno-Karabaha, ima podršku Rusije, dok Azerbajdžan podržava Turska, no ne i susjedni Iran.

„Iako u Iranu živi najmanje 20 posto Azerbejdžanaca, ta se država pribojava daljnjeg jačanja Azerbejdžana koji bi mogao da ima pijemontsku ulogu ujedinjavanja Azerbejdžanaca što bi Iran koštalo jednog dijela teritorije“, napominje Đikić.

Problem složenih država, kakve su bile bivša Jugoslavija ili SSSR, a potom i njihove nasljednice, jeste i šarolikost stanovništva, odnosno izmiješanost različitih nacionalnih skupina na određenom prostoru. U tom smislu, Đikić konstatira kako je sve to u svim bivšim sovjetskim republikama „zatečeno stanje“ te da, osim nasilnog preseljavanja krimskih Tatara i Nijemaca u Kazahstan, nije bilo drugih premještanja stanovništva.

„Posebno je komplikovan Kavkaz. Kao primjer ću navesti Dagestan u kojem ima stotinu nacionalnosti. Praktično svaka navala na Evropu – od Huna naovamo – ostavila je po jedno selo na tom području“, podsjeća Đikić.

Na pitanje tko je „glavni remetilački faktor“, ako se tako može promatrati i procjenjivati, na područjima mogućih žarišta analitičar Varga odgovara da to „zavisi s koje strane se gleda na taj problem“.

I bitka za Arktik se zahuktava

Upitan može li se na trusnim područjima bivšeg SSSR-a u skorije vrijeme očekivati uspostava trajnijeg mira, Marko Ćustić, glavni urednik časopisa Defender, odgovara negativno. Očekuje „niz sukoba niskog intenziteta“ na obodu Ruske Federacije, ali i upozorava na „regionalno nadmetanje za prevlast Turske i Rusije“. Podsjeća ni da ukrajinska kriza „nije niti izdaleka gotova“.

„Osobito će biti opasna utrka za Arktik, koja se tek zahuktava. Na tom području, pod arktičkim ledom, kriju se velika rudna bogatstva, a zbog globalnog zatopljenja ledena kapa je svake godine sve manja. Tu tek predviđam intenzivnije sukobe i podsjećam da je s druge strane Sjevernog pola izravno SAD“, navodi Ćustić.

Prema njegovom mišljenju, „glavni je remetilački faktor, a bez ekskulpiranja radikalnih islamista pri tome, rusko društveno uređenje koje je opisano od strane zapadnih analitičara kao ‘putinizam’“.

„Riječ je o sustavu koji je djelomično ekonomski liberalan, ali je riječ o jakom državnom kapitalizmu, uz jaki sustav represije, korupciju i kronizam na svim nivoima društva. Takva država nije ograničena demokratskim mehanizmima u svojim globalnim i regionalnim posezanjima za teritorijima i resursima“, objašnjava Ćustić.

Ključni zajednički razlog za većinu sukoba u tom dijelu svijeta je, nastavlja,„nedovršena i nepotpuna tranzicija nakon raspada Sovjetskog Saveza“.

„Samo su baltičke države nakon raspada SSSR-a usvojile liberalnu demokraciju i tržišnu ekonomiju kao svoj smjer tranzicije. Ostale se kreću u rasponu od nominalno demokratske, ali katastrofalno korumpirane Ukrajine, do čistih diktatura poput većine srednjoazijskih zemalja nastalih raspadom SSSR-a. Tu treba tražiti ključ nestabilnosti“, zaključuje Ćustić.

 

Anterfile:

Ruski interesi

Dok analitičar Boris Varga upozorava kako će „Arktik tek doći na red“ zbog svoje geostrateške važnosti, ali i bogatih prirodnih resursa i tranzitnog položaja, diplomat Ibrahim Đikić napominje kako su nekadašnja krizna žarišta u okviru Rusije – ugašena. Prije svega tu misli na Gruziju, „gdje je prihvaćen status quo“, te Čečeniju koju „kontroliše Putinov povjerenik [Ramzan] Kadyrov“. „Pridnjestrovlje je definitivno krizno žarište. Rusi tamo drže određene pozicije i uvijek mogu da razviju krizno žarište kad im zatreba“, kaže Đikić.

 

Spor Japana i Rusije

Kurilski arhipelag, koji čini 56 vulkanskih otoka, veliki broj grebena te 39 aktivnih vulkana, koji je smješten između ruskog poluotoka Kamčatka i japanskog otoka Hokkaido, dugo godina je predmet spora Rusije i Japana. Na tom području, površine 10.355 četvornih kilometara, prema nekim procjenama živi najmanje 19.400 stanovnika. Otoke naseljavaju Rusi, Ukrajinci, Bjelorusi, Tatari i druge manje skupine. Četiri najjužnija otoka Japan smatra svojima zbog čega je u diplomatskom sporu s Rusijom.

 

Zahid.net: Ukrajinci-rusyny Serbiyi vyslaly humdopomohu do Lvova

Zahid.net, 8.12.2015

 

Українці в Сербії вислали до Львова півтори тонни одягу для дітей-переселенців

 

Source: https://zaxid.net/ukrayintsi_v_serbiyi_vislali_do_lvova_pivtori_toni_odyagu_dlya_diteypereselentsiv_n1375647

 

Ініціативна група українцiв-русинiв у Сербiї  передали в Україну гуманітарну допомогу для тимчасово переміщених осіб. Вантажівка із одягом прибула до Львова у п’ятницю, 4 грудня, йдеться у листі, який надійшов на адресу ZAXID.NET.

Як інформує Борис Варґа, сербсько-український журналіст та публіцист, це четвертий гуманітарний вантаж, який упродовж 2015 року прибув в Україну з Сербії.

З парохiї УГКЦ у Новому Садi, яка була центром збору допомоги, до Львова вiдправлено близько 1,5 тони гуманiтарної допомоги – одягу переважно для дiтей, жiнок та чоловiкiв. Благодійники кажуть, що допомога адресувалась дiтям, якi через вiйну залишилися без батькiв.

За словами Варґи, допомогу передали українським громадським та благодiйним органiзацiям «Допомога дiтям Героїв» (координатор – Вiкторiя Христенко) та «Крила надiї» (координатор – Наталiя Лiпська) зi Львова. Ті у свою чергу будуть здійснювати розподіл одягу між тими, хто його потребує.

Борис Варґа зазначив, що перевезення гуманітарної допомоги із Нового Саду до Львова забезпечили транспортна компанія «ГалТранс Логістик» (Юрій Чернецький, Іван Горак) за фінансової підтримки Юрка Назарука, львівського ресторатора.

«Акцiя збору гуманiтарної допомоги по войводинських греко-католицьких парохiях тирвала з квiтня до червня цього року, але люди приносили допомогу навiть до листопада. Тому, за останніми, але не остаточними перерахунками органiзаторiв, зiбрано понад п’ять тон допомоги, насамперед одягу, речей особистої гiгiєни та їжі тривалого зберігання», – каже Борис Варґа.

У попереднiх трьох турах в Україну, допомогу з Сербії було передано до Iвано-Франкiвська, Києва та до Львова.

Органiзатори допомоги – Борис і Татiана Варґа, та Мирослав Гочак, кажуть, що люди принесли допомоги у кiлька разiв більше, нiж було заплановано вислати.

Ця акцiя – єдина гуманiтарна допомога яка збирається у Сербії для України. «Гуманiтарна акцiя вiдбувалася у дуже невигiдних політичних умовах, оскiльки збиралася у мiцевостi звiдки регрутувалися сербськi добровольцi для так званих «ДНР» i «ЛНР», – зазначає Борис Варґа.

«I попри те що Сербiя визнає територiальну цiлiснiсть України, Белград не хоче вводити санкції проти Росiї, що вiд нього вимагає Брюсель, як вiд кандидата до ЄС. Сербська преса, ЗМI, а зокрема таблоїди сприяють поширеннi русофiльських та антиукраїнських настроїв у сербському суспiльствi. У Сербiї росiйський президент Володимир Путiн став почесним громадянином у понад 10 мiстах, в тому числi i у мiстi Новий Сад де центр української діаспори», – констатує Борис Варґа.

 

 

 

 

logvynenko.com: Борис – серб із “Львівської хвилі”

logvynenko.com, 07.10.2015.

 

Борис – серб із “Львівської хвилі”

 

Source: http://logvynenko.com/borys-serb-iz-lvivskoji-hvyli/

борис

Народився в Сербії, етнічний українець, праотці якого виїхали з України. Він завжди хотів повернутись до своїх коренів і поїхав учитися до Львова. І він це зробив! Цей прекрасний чоловік – один із тих, хто, ще будучи студентом, починав у Львові радіо “Ініціатива”.

 

Ми зустрілися майже спонтанно у Новому Саді, в Сербії, де Борис тепер живе.

– Я працював на Львівській хвилі разом з Романом Чайкою, ми ставили рок-н-рол, керівництву це не подобалось, а ми категорично були проти попси. Плюс в нас була відверто антикучмівська позиція, але офіційно нас звільнили за рок-музику в ефірі. Потім ми сиділи з Чайкою і Міськом Барбарою в Дзизі і один наш приятель продав джип і зробив радіо. Це вийшов дуже справжній і щирий продукт.

Але на радіо налітало СБУ.

– Тоді в Сербії закрили радіо, яке було проти Мілошевіча і почались наїзди на нас. В CNN тоді передавали, що режими Югославії і України задавлюють навіть маленькі радіо.

У 2000-му році BBC запропонували Борису взятися за висвітлення балканських проблем і він повернувся назад, тут і залишився. Зараз він тут викладає журналістику у кількох ВНЗ і співпрацює з кількома виданнями.

Він приніс мені кульочок з дарами. Паштет, цукерки, печиво і…. Чєкушка!

– Серби це п’ють на сніданок! – Сказав він.

Але я краще на сніданок не буду пробувати, – подумав я. Я ж не серб.

Я потрапив у Новому Саді під неймовірну опіку Бориса. Він не дав мені навіть трішки загубитися! Як будете проїжджати Новий Сад, знайте, там є наш агент! Це була дуже приємна зустріч і спогади про спільних друзів, дякую!

N1: Obracuni sa ID kriju razlicite interese

N1, 28.10.2015.

 

Varga: Balansiranje – kontinuirana spoljna politika Srbije

 

Source: http://rs.n1info.com/a104383/Vesti/varga-o-spoljnoj-politici-srbije.html

 

Gostujući u Dnevniku u 19, novinar Boris Varga kazao je da ne očekuje da će doći do promena u odnosima s Rusijom nakon otvaranja pregovaračkih poglavlja s EU.

 

On ukazuje da od 2008. godine Srbija ima kontinuiranu spoljnu politiku, a to je politika balansiranja između EU i Rusije: „To je balans ili sedenje na dve stolice, kako to već ko naziva. To u dugoročnom procesu evrointegracija Beograd očigledno vidi kao najbolje rešenje“, kaže Varga.

Na pitanje može li vojna saradnja tj. nabavka oružja dodatno da učvrsti odnose Srbije i Rusije, pod uslovom da Srbija ima novca da kupi naoružanje, Varga ocenjuje da će poseta premijera i eventualna kupovina oružja od Rusije doprineti poboljšanju odnosa s Rusijom:

„Već smo čuli da Srbija nema mnogo sredstava da nabavlja oružje od strateškog značaja što bi iritiralo zapadne partnere. U poslednjih godinu dana vidimo veću saradnju Srbije s NATO državama i zapadom. Ipak, treba sačekati do kraja posetu premijera, ali to ne bi trebalo da ugrozi odnose sa zapadom, ali će svako uticati na poboljšanj odnosa s Rusijom“, zaključuje Varga.

 

 

ZIK: Олена Ярош-Замойська і проект ОКО

ZIK, 24.08.2015.

 

У Червонограді презентують проект «Око»

 

Source: https://zik.ua/news/2015/08/24/u_chervonogradi_prezentuyut_proekt_oko_618659

 

25 різних за стилем і жанром фотографій (30х30см) очей людей у різні моменти життя: від радісного селфі, знятого на мобільний телефон, до знаменитого «Ока ненависті», увічненого єврейським фотографом Альфредом Айсенстедтом погляду Геббельса у момент, коли він дізнався, що його знимкує єврей. До кожного фото додається текст з коментарями.

 

Урочисте відкриття проекту відбулося в колишньому палаці Потоцьких у Червонограді, в будівлі якого розміщений Музей історії та релігії.

 

«Запропонувала знайомим і знайомим знайомих надіслати фото очей в момент пережиття сильних емоцій і описати, що вони відчували у цей час, де були і за яких обставин зроблено фото, – ділиться авторка проекту Олена Ярош-Замойська. – Так і виникла ідея створити цілий проект, показати «Око» як дзеркало усіх емоцій та картин життя. До свого проекту я залучила людей з різних країн світу, різних соціальних верств та професій, серед яких: сербський письменник і журналіст Борис Варґа, італійський фотограф Антоніо Новена, автор нашумілої збірки оповідань T-Shirtологія Бенди Шолтес (українець з угорським корінням), українська співачка Соломія Чубай, іранський шеф-кухар Сайрус Надері, юрист Ян Карбовницький (росіянин), київська журналістка і літературний оглядач Інна Корнелюк, телеведуча Ольга Фреймут, білоруський дизайнер і кулінар-аматор Андрій Азаров, львівський музикант і буддійський вчитель Макс Лан, письменниця Дара Корній, мистецтвознавець і оглядач кіно Катерина Сліпченко, яка надала світлини Квентіна Тарантіно і Вуді Аллена, зроблені нею під час Каннського кінофестивалю, та багато інших відомих і невідомих, та від того не менш цікавих людей», – додала пані Олена.

 

Проект матиме продовження – фотоальбом «Око».

 

Під час виставки відбудеться благодійний збір коштів на амуніцію кіборгу Вадиму Вовку, чий вірш «Очі війни» вразив авторку проекту Олену Ярош-Замойську. Пронизлива поезія-звернення Героя до українців була опублікована на його сторінці в соцмережі минулого року і швидко розлетілася світом. Зараз боєць воює на Сході України біля Старогнатівки.

EMINS: Does Serbia Have a Clear Foreign Policy Concept?

EMINS, 14.10.2015.

 

DOES SERBIA HAVE A CLEAR FOREIGN POLICY CONCEPT?

 

Source Serbian: http://www.emins.org/news/srpski/article/ima-li-srbija-jasnu-spoljnopoliticku-koncepciju

Source English: http://www.emins.org/english/news/article/does-serbia-have-a-clear-foreign-policy-concept

 

The Forum for International Relations of the European Movement in Serbia, Network of European Movement in Serbia and Friedrich Ebert Foundation, on October 8th 2015, have organized a public debate in Lazarevac on the topic “Serbian relations with the major foreign policy partners”. 

 

During the debate it was openly discussed about the current position of Serbia on the international scene, the current problems that directly or indirectly have an influence on us, about the challenges on the European path, as well as about what can we be expecting in the near future.

 

Speakers during this debate were Srećko Đukić, former ambassador and a member of the Forum for International Relations, Aleksandra Joksimović, director of the Center for Foreign Policy and a member of the Forum for International Relations, Boris Varga, journalist and a member of the Forum for International Relations, and a moderator was Dragan Đukanović, Assistant Director of the Institute of International Politics and Economics and a deputy of the president of The Forum for International Relations.

 

At the beginning of the Debate, Dragan Đukanović opened the discussion and gave a short review of the current situation on the international scene, as well as on the importance of the certain actors of foreign policy in Europe and in the world, with the special accent on the Serbian foreign policy and some of the foreign policy’s priorities.
Ambassador Đukić has pointed out on the importance of the foreign policy as an extended arm of the domestic policy, and reminded that investing in the foreign policy could also be brought back into the domestic policy. He stressed out that Serbia is missing a strategic framework, and that the absence of a clear foreign policy conception, which answers to the questions where we are going to and what do we want, does not lead us anywhere.
On the other hand, Aleksandra Joksimović gave a perception about the current situation in foreign policy with a special reference on the EU, and reminded us that the success in the process of the European integration depends on the moment in which we are, as well as on the way on how implement what we promised. She has also stressed out that the dedication towards the goals brings us to the best solutions, and that new requirements slow down the process.

 

In his speech, Boris Varga has mentioned the current problems in the world as well as changes on the global level. He reminded us on the economic crisis in Greece, crisis in Ukraine and, and the most accurate one, migrant and refugee crisis. He has also underlined the importance of the open questions in the region such are relations with Macedonia, Bosnia and Herzegovina and Kosovo, among which, only with Kosovo there are some solution and some visible improvement.

 

The meeting was continued with the questions from the audience and discussion with the participants. Public debate has gathered more than 30 representatives of the local institutions, businesses, organizations of the civil society, academy and students, as well as journalists from the local media.

 

Forum for International Relations, from its foundation gathers the most eminent foreign policy’s analysts as its most valuable resource. Forum meets every Wednesday, following the Chatham House Rules, and with the guest speakers discusses topics relevant for foreign policy and international relations. The Forum is focused on giving its contribution to public understanding of today’s changing world, based on realistic premises, and formulating Serbia’s policy based on such an approach.

B92: Obracuni sa ID kriju razlicite interese

TV B92, 07.10.2015.

 

OBRACUNI SA ID KRIJU RAZLICITE INTERESE

 

Source: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=10&dd=07&nav_category=78&nav_id=1048575

 

Rusija nastavlja sa napadima na ID, a danas je sa četiri razarača u Kaspijskom jezeru lansirala 26 raketa koji su uništili 11 položaja džihadista u Siriji.

 

U međuvremenu polemika o ruskoj akciji sve je intenzivnija.

Ko, koga i zbog čega bombarduje u Siriji ? Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Iza najave obračuna sa Islamskom državom kriju se različiti interesi.

“U današnjem svetu ništa nije moguće sakriti. Turska optužuje Rusiju da ne bombarduje ID, a ni Turska ne bombarduje ID nego Kurde koje smatra svojim neprijateljima. Amerikancima se u sred optuživanja Moskve da bombarduje civilne ciljeve desi da u Avganistanu pogodi bolnicu. Više nema te crno bele podele, sve su strane podjenda u pravi, ali i u krivu”, kaže Dušan Spasojević, bivši ambasadro Srbije u Turskoj.

Retorika je naročito zaoštrena nakon sto su ruski avion ušli u vazdušni prostor Turske.

Rusija tvrdi da NATO incident koristi za propagandu protiv njih.

“Svakako da Rusija već više godina smatra NATO svojim glavnim rivalom na teritroji Evroazije. Ukrajinska kriza je pokazala da je Rusija sprema da u zoni svojih interesa uđe i direktona konflikt”, ocenjuje Boris Varga, spoljno-politički analitičar.

Kroz intervenciju u Siriji Rusija pokušava da se drugačije pozicionira u međunarodnoj sceni, ali se u ovu akciju upustila jer zoni ruskog interesa ima dosta građana islamske veroispovesti.

“Tako i da ja bivši SSSR, ta Centralna Azija je muslimanska. U intresu je Rusija da očuva te sekulrane države, makar one bile autokratske i po tom modelu ona podržava Asada”, navodu Varga.

Ruski predsednik Vladimir Putin dao je visoku ocenu rezultatima operacije ruske vojske u Siriji, navodeći da konflikti poput sirijskog treba da budu okončani političkim putem.

 

RTV: O knjizi “Evropa posle Majdana” (VIDEO VARGA)

RTV, Ukrajinska panoroma, 04.10.2015.

 

O KNJIZI “EVROPA POSLE MAJDANA”

 

Source: https://www.youtube.com/watch?v=aiBVwviawoc&feature=share

 

Author: Marija Vislavski

 

UKRAJINSKA PANORAMA. УКРАЇНСЬКА ПАНОРАМА. Передача Українською мовою. У цій передачі представляємо книжку Бориса Варги “Європа після Майдану”, а також подивіться новий рецепт і послухайте що пропонують нові гості нашої ркбрики Українська кухня.