B92: Obracuni sa ID kriju razlicite interese

TV B92, 07.10.2015.

 

OBRAСUNI SA ID KRIJU RAZLIСITE INTERESE

 

Source: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=10&dd=07&nav_category=78&nav_id=1048575

 

Rusija nastavlja sa napadima na ID, a danas je sa četiri razarača u Kaspijskom jezeru lansirala 26 raketa koji su uništili 11 položaja džihadista u Siriji.

 

U međuvremenu polemika o ruskoj akciji sve je intenzivnija.

Ko, koga i zbog čega bombarduje u Siriji ? Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Iza najave obračuna sa Islamskom državom kriju se različiti interesi.

“U današnjem svetu ništa nije moguće sakriti. Turska optužuje Rusiju da ne bombarduje ID, a ni Turska ne bombarduje ID nego Kurde koje smatra svojim neprijateljima. Amerikancima se u sred optuživanja Moskve da bombarduje civilne ciljeve desi da u Avganistanu pogodi bolnicu. Više nema te crno bele podele, sve su strane podjenda u pravi, ali i u krivu”, kaže Dušan Spasojević, bivši ambasadro Srbije u Turskoj.

Retorika je naročito zaoštrena nakon sto su ruski avion ušli u vazdušni prostor Turske.

Rusija tvrdi da NATO incident koristi za propagandu protiv njih.

“Svakako da Rusija već više godina smatra NATO svojim glavnim rivalom na teritroji Evroazije. Ukrajinska kriza je pokazala da je Rusija sprema da u zoni svojih interesa uđe i direktona konflikt”, ocenjuje Boris Varga, spoljno-politički analitičar.

Kroz intervenciju u Siriji Rusija pokušava da se drugačije pozicionira u međunarodnoj sceni, ali se u ovu akciju upustila jer zoni ruskog interesa ima dosta građana islamske veroispovesti.

“Tako i da ja bivši SSSR, ta Centralna Azija je muslimanska. U intresu je Rusija da očuva te sekulrane države, makar one bile autokratske i po tom modelu ona podržava Asada”, navodu Varga.

Ruski predsednik Vladimir Putin dao je visoku ocenu rezultatima operacije ruske vojske u Siriji, navodeći da konflikti poput sirijskog treba da budu okončani političkim putem.

 

RTV: O knjizi “Evropa posle Majdana” (VIDEO VARGA)

RTV, Ukrajinska panoroma, 04.10.2015.

 

O KNJIZI “EVROPA POSLE MAJDANA”

 

Source: https://www.youtube.com/watch?v=aiBVwviawoc&feature=share

 

Author: Marija Vislavski

 

UKRAJINSKA PANORAMA. УКРАЇНСЬКА ПАНОРАМА. Передача Українською мовою. У цій передачі представляємо книжку Бориса Варги “Європа після Майдану”, а також подивіться новий рецепт і послухайте що пропонують нові гості нашої ркбрики Українська кухня.

ORADIO: Varga: Ukrajina je revolucija mladih

14. Avgust 2015

O Radio, Radio Novi Sad

Varga: Ukrajina je revolucija mladih

Source: http://oradio.rs/sr/vesti/drustvo/varga-ukrajina-je-revolucija-mladih-1926.html

Autor: Maja Ledjenac

Ukrajinska kriza i rat u sred Evrope, su događaji koji su definitivno obeležili prethodne dve godine, a njihov uticaj na zapadnu Evropu, okolne zemlje i svakako Srbiju, pokazao se kroz promenu i uspostavljanje novih odnosa sa Rusijom. 

Novinar i istraživač iz Novog Sada Boris Varga turbulentna dešavanja u Ukrajini nakon Majdanskog ustanka sabrao je u knjigu “Evropa posle Majdana”, koju je priredio i izdao SKCNS. Varga je deo svog školovanja proveo upravo u ovoj zemlji i veoma je dobar poznavalac njenih političkih i socijalnih pitanja.

U pitanju su sabrani originalni tekstovi koji su objavljivani u raznim medijima tokom trajanja Ukrajinske krize, od zime 2013. i prvog ustanka na Majdanu, pa do pobede proukrajinske opcije i početka sukoba i aneksije na istoku zemlje. U tekstovima je objašnjen i prošireni sukob koji se odnosi na Evropu, SAD i sa druge strane Rusiju, sve do potpisivanja mirovnog sporazuma u Minsku u februaru 2015.

Varga kaže da je ukrajinski ustanak bio zapravo ustanak mladih, koji su se pobunili protiv promene političkog smera vladajuće strukture u zemlji.

“Ukrajinska kriza je sukob između podeljenog ukrajinskog društva na one koji su zemlju želeli da vode ka Evropi i onih koji su bili za rusku opciju. Ceo taj ustanak u Kijevu je zapravo bio ustanak omladine. Omladina je bila ta koja je odmah prvo veče, kada su čuli da su Viktor Janukovič i njegova vlada odustali od evropskog puta, izašli na ulice. Sve je počelo jednim internet postom Mustafe Najema i zahvaljujući tome danas u Ukrajini imamo ono što bi se moglo nazvati proevropskom vladom i predsednikom”, kazao je Varga.

Dešavanja u Ukrajini samo su se naizgled smirila posle potpisivanja mirovnog sporazuma u Minsku, a prema Varginom mišljenju sada se tamo vodi tihi ekonomski rat. Iako ratnih dejstava nema, sukobi su konstantno na ivici eskalacije. On upozorava da taj mirni sporazum ne funkcioniše u potpunosti.

“Nastavio se jedan veoma bizaran carinski i ekonomski rat, gde se poslednjih dana uništavala roba uvezena u Rusiju sa Zapada. U pitanju je zaista jedan intenzivan sukob, iako mi toga možda nismo svesni, jer nakon prestanka oružanih dejstava sve manje vesti dolazi u Srbiju”, kazao je Varga.

Knjiga “Evropa posle Majdana” baca svetlo i na Srbiju u sred ovog novog evropskog rata, na njen položaj i odnos prema zbivanjima, kao i ulogu mladih u našoj zemlji, a postavlja i pitanje da li bi oni bili dovoljno jaki i motivisani da se suprotstave politici koja bi ih udaljila od Evrope, ukoliko bi se tako nešto desilo i ukoliko bi smatrali da je to protiv njihovog interesa.

Kako je objasnio, od kako je u Srbiji Srpska napredna stranka (SNS) promenila svoju politiku i postala saglasna sa evropskim putem zemlje, kod nas ni ne postoje jake političke sile koje bi se protivle evropskim integracijama.

“No, mladi u Srbiji još nisu spremni na pobunu i politički aktivizam. Međutim, moj zaključak je da bi verovatno, ukoliko bi bio ugrožen evropski put, i kod nas upravo mladi prvi reagovali”, kazao nam je Varga.

On je dodao da moramo biti svesni koliko smo mi deo te priče, jer isto kao i Ukrajina, Srbija još nije integrisana u Evropsku uniju, niti imamo mogućnosti da se integrišemo u “neku rusku konstrukciju”.

“Mi se ipak nalazimo u jednoj nestabilnoj zoni. Ne želim da kažem da je Rusija u ovom slučaju loša ili dobra opcija, ali ono što je po mom mišljenju mnogo važnije je da na nju prestanemo da gledamo preko tenkova, političkih sila koje njom vladaju i preko njene želje za dokazivanjem, već preko sjajnih savremenih pisaca, muzike i umetnika, koji zadivljuju ceo svet. Mislim da je to prizma kroz koju treba da počnemo da posmatramo Rusiju”, dodao je Varga.

N1: Ruska cena veta u SB UN (VIDEO VARGA)

TV N1, 09.07.2015.

 

DA LI RUSKO “NE” U SB IMA SVOJU CENU ZA SRBIJU?

 

Source: http://rs.n1info.com/a75789/Vesti/Ruski-veto-podrska-Srbiji.html

 

Author: Maja Nikolic

 

Rusija je u Savetu bezbednosti UN stavila veto na rezoluciju o Srebrenici kojom je zločin iz 1995. nazvan genocidom. Dok rusko “ne” i Srbija i Republika Srpska vide kao podršku i dokaz iskrenog prijateljstva dva naroda, pojedini analitičari smatraju da je, u napetoj atmosferi između Istoka i Zapada, pitanje veta zapravo geopolitičko.

Podignuta ruka Vitalija Čurkinaoborila je rezoluciju o Srebrenici. Za predsednika Tomislava Nikolića ovo jedokaz da je Rusija Srbiji iskren i pravi prijatelj, a u svemu predsednik Nikolić vidi i sopstvene zasluge. On je naime, u vreme pripreme britanske rezolucije o Srebrenici, predsedniku Rusije Vladimiru Putinu poslao pismo u kome kaže:

 

 

“Ako ovom rezolucijom samo jedan, srpski narod bude osuđen za, ni manje ni više, jedini genocid svetskih razmera, napori Srbije, Vlade Srbije i moji lični da živimo kao dobre komšije, biti uzaludni”.

Da li je ruski veto zaista diplomatski uspeh Srbije ili to političke sile ovako odmeravaju snage? Štiti li Rusija srpske ili sopstvene interese?

“Naravno, to je uvek pitanje i ono se postavlja uvek kada se raspravlja o zločinima poput genocida, tu su različiti aršini i ti aršini se prilagođavaju interesima država koje imaju pravo veta, jer oni su veliki igrači u svetu, imaju svoje saveznike i ti saveznici imaju razne akcije koje često mogu da se stave pod znak pitanja ili tretiraju kao masovni zločin ili genocid”, objašnjava politički analitičar Boris Varga.

Veto, Savet bezbednostiIzvor: N1

Savet bezbednosti UN u proteklih 20-ak godina posvetio je više od 150 rezolucija problemima u SFRJ, a samo u tri slučaja rezolucije nisu prošle kada su stalne članice, Rusija, Kina i Sjedinjene Države uložile veto.

Na odluku Rusije da ovog puta uloži veto svakako je, kažu analitičari, uticao stav Srbije da Rusiji ne uvodi sankcije, ali tvrde, to nije presudilo. Kontrausluga se, kažu, tek očekuje. Na duge staze – Rusiji treba saveznik u EU i to bi upravo mogla biti Srbija, kada jednog dana postane član te organizacije.

Pogledajte prilog Maje Nikolić.

Izvor: N1

APV: O Rezoluciji SB UN 12 35

APV-Centar za evroatlantsko partnerstvo , 11 maj 2015.

 

O REZOLUCIJI SB UN 12 35

 

Source: http://www.skupstinavojvodine.gov.rs/Vesti.aspx?id=4952&s=vesti&j=UK

 

У Скупштини Војводине одржана конференција “Резолуција 1325: женско лице мира и безбедности“

Predsednik Pastor na konferenciji

Нови Сад, 11. мај 2015. године –Скупштина Аутономне покрајине Војводине данас је била покровитељ и домаћин конференције под називом: “Резолуција 1325: женско лице мира и безбедности“

Конференцијом је у покрајинској Скупштини обележена петнаестогодишњица од усвајања прве резолуције Савета безбедности Уједињених нација која се бави улогом жена у решавању сукоба и изградњи мира, као и последицама које ратни сукоби остављају на живот жена.

Један од основних циљева скупа био је да се јавност упозна са значајем Резолуције Савета безбедности УН 1325 у изградњи безбедне и сигурне заједнице и са мерама за унапређење улоге жена у процесима изградње, консолидације и одржавања мира и безбедности, као и са мерама за интеграцију родне перспективе у политике националне безбедности.
Представљена су искуства надлежних државних институција и органа у спровођењу Националног акционог плана за примену Резолуције 1325 и активности у оквиру партнерства између Србије и НАТО-а, и сарадње у НАТО програму: “Жене, мир, безбедност.

Уз заједничку поруку да је потребно обезбедити значјаније узчешће жена у сектору безбедности, о наведеним темама на данашњој конференцији су разговарали представници Народне скупштине Републике Србије, Скупштине АП Војводине, министарстава одбране и унутрашњих послова, представници Покрајинског заштитника грађана–омбудсмана, локалних самоуправа и представници механизама за родну равноправност са различитих нивоа власти, стручна и заинтересована јавност. Скуп је подржан од стране НАТО Одељења за јавну дипломатију.

Stojanka Lekić na konferenciji

Отварајући конференцију, председник Скупштине Аутономне покрајине Војводине Иштван Пастор рекао је да се војвођанска Скупштина увек залагала за изградњу друштва једнаких могућности и да подршку дату данашњој конференцији и темама о којима се разговара, види као потврду наставка таквог залагања.

“Мислим да је изузузетно важно да је Скупштина АП Војводине данас организатор и покровитељ ове значајне конференције, јер је управо покрајинска Скупштина 2004. године донела Покрајинску скупштинску одлуку о равноправности полова, што је пет година пре него што је донет Закон о равноправности полова.
И данас, ово видим као залагање Скупштине за изградњу друштва у коме постоје једнаке могућности за све.
Наглашавам, да је природно да Скупштина АП Војводине обележава петнаестогодишњицу од усвајања Резолуције 1325 зато што је ова Скупштина 2008. године донела Одлуку о Стратегији за заштиту од насиља у породици и других облика родно заснованог насиља у Аутономној Покрајини Војводини за период од 2008. до 2012. године, а прошле године, донела и Одлуку о Програму за заштиту жена од насиља у породици и у партнерским односима и других облика родно заснованог насиља у АП Војводини за период од 2015. до 2019. године“, казао је председник Пастор. Председник  је навео и низ других активности Скупштине посвећених овој тематици и изразио наду да ће покрајинска Скупштина, заједно са  Одбором за равноправност полова, Женском парламентарном мрежом и другим чиниоцима, и у наредном мандату активно радити на стварању једнаких могућности.

Govor Stojanke LekićСтојанка Лекић, председница Одбора за равноправност полова и координаторка Женске парламентарне мреже Скупштине Аутономне
покрајине Војводине нагласила је да жене морају имати активну улогу у свим друштвеним областима, посебно у ресору и систему безбедности.
„Веома је важно да јавност буде упозната са значајем како саме Резолуције 1325, тако и са значајем Националног акционог плана за примену те Резолуције. За унапређење улоге жена и интеграцију родне перспективе у различитим областима, па и у области безбедности, потребно је да жене у свакој средини, посебно у локалним самоуправама и општинама, буду упознате са суштином наведених докумената и да знају шта могу да ураде“, казала је између осталог Стојанка Лекић.

На данашњој конференцији говорила је и Марија Обрадовић, председница Одбора за одбрану и унутрашње послове Народне скупштине и Комисије за праћење спровођења НАП-а, за примену Резолуције 1325 у Републици Србији. Она је представила улогу Народне скупштине Републике Србије и Комисије у спровпђењу НАП-а за примену Резплуције 1325, оцењујући да у оквиру надлежних радних тела до сада није довољно урађено на имплементацији НАП-а.
Учеснице и учесници скупа су путем видео поруке чули и Маријет Шурман, специјалну представницу генералног секретара НАТО-а за програм “Жене, мир и безбедност”.
Marija Obradović na konferencijiПрисутнима су се обратиле и Татјана Васић, саветница министра унутрашњих послова за родну равноправност која је говорила о улози Мултисекторског координационог тела Владе Србије у спровођењу НАП-а, за примену Резолуције 1325 и о улози саветнице за родну равноправност у Министарству унутрашњих послова.
Затим, Јованка Шарановић, директорка Института за стратегијска истраживања и саветница за родну равноправност  министра одбране која је представила искуства тог Министарства у спровођењу НАП-а за примену Резплуције 1325.
На скупу су говорили и Даница Тодоров, заменица Покрајинског заштитника грађана-омбудсмана за равноправност полова, која је представила рад и искуства омбудсмана у овој области, као и Борис Варга из Центра за политику и евроатлантско партнерство који је говорио о сарадњи Србије и НАТО-а и НАП-у, са становишта безбедносних изазова.

ZKoN: “Blukayuciy narod” Oleksandra Gavrosa

ZKoN:  12. februar 2013.

 

МАНДРІВКА У ЧАСІ І ПРОСТОРІ

 

Source: http://zakarpattya.net.ua/Blogs/106711-Mandrivka-u-chasi-i-prostori-

 

Author: Сергій Федака

 

83 розділи книжки Олександра Гавроша “Блукаючий народ” про руснаків Бачки, що у Сербії – це як 83 тістечка до чаю. Кожне якраз на один зуб. А починається усе так: “Я їхав за красивою легендою”. Це колись їхали за піснями до Москви. Тепер ті пісні лунають з кожного FM-радіо і, чесно кажучи, давно вже набридли. Тепер їдуть за легендами. Зрозуміло, що в яку-небудь глухомань. Олександр поїхав туди, куди колись їхали наші предки – ті, правда, не за легендою, а за ліпшою долею.
Мандрівка у часі і просторі Закарпаття увійшло до Австрійської імперії Габсбургів у ХVII ст. Наприкінці того ж століття австрійці відвоювали від турків нинішній сербський край Воєводину. Земля була малозаселена, то ж туди влаштовували переселення. Тоді і зя’вилася так би мовити перша закарпатська діаспора.Спершу закарпатський журналіст потрапив до фермера Влада Кочіша у село Дюрдів за 30 км від Нового Саду. Сталося то більш як через 260 років після перших наших переселенців, які з’явилися там ще 1745-1746 р. У книжці досить детально подається їхня історія. Далі – зустріч з художником Владіміром Дорокхазі, на чиїх картинах майже завжди примутній глечик, який тут звуть дуже по-закарпатськи: “кантичка”. Дискусійними були бесіди зі священиками Йоакимом Холошняєм і його сином Михайлом.Відтак О.Гаврош відвідав Новий Сад. Мав там зустріч з єпископом Юрієм Джуджаром, що колись був владикою на Закарпатті, спілкувався з адвокатом і громадським активістом, великим приятелем України Симеоном Сакачем. Подається цікавий огляд цього міста, сусідніх Коцура (до нашого “коцура” не має відношення) і Керестура (перекладається як “Хрест Господній”). У Керестурі журналіст спілкується з професором Владіміром Бесерміні. Іншу сторону руснацького життя розкриває театральний діяч Владімір НадьНазва одного з розділів “Вижили, бо мусили” може стати девізом бачванських русаків. Дуже цікавий розділ “Пияк, картяр і Руський Соловей” –це все про Михайла Врабеля, укладача перших наших друкованих співаників, чия доля може бути сюжетом пригодницького фільму.

Розлогі нариси подаються про таких тісно пов’язаних з Бачкою діячів значно ширшого масштабу, як фольклорист Володимир Гнатюк (шість експедицій до закарпатців, в тому числі до Бачки, шість виданих збірників з цими матеріалами), священик і “бачванський Шевченко” Гавриїл Костельник, чия загибель досі загадка, єпископ Карпатської України Діонісій Няраді. А далі – зустрічі з патріархом руснацької літератури Михайлом Ковачем, з отцем Володимиром Мудрим. Дуже проникливо про одного з найвідоміших тамтешніх письменників і журналістів Мирона Жирова.

Потім – взагалі ціла серія портретів місцевої інтелігенції: Микола і Міжо Шанти, отець-єзуїт Яків Куліч, брати-співаки Міленко,  Яков і Владімір Тамаші, художник Сильвестр  Макаї. На фоні нестерпної спеки – нарис про містечко Врбас. І знову зустрічі: Михайло Кузьма, перекладач Ярослав Ком біль, академік Юліан Тамаш, радіожурналіст Василь Дацишин, газетяр Євген Кулеба, історик Янко Рамач, молодий науковець Дюра Гарді, отець Рома Мизь, український кореспондент ВВС на Балканах Борис Варга.

Подано нарис-спогад про академіка-закарпатця Олексу Мишанича, який першим відкрив для СРСР духовний світ бачванських руснаків. Потім розмови з Михайлом Римачем і головою “Союзу русинів і українців Сербії” юристом Богданом Віславським.

Словом, на невелику етнічну спільноту (за різними підрахунками, 20 тисяч чи трохи більше) вийшла максимально насичена оповідь про оцю галузку великого дерева, що її раніше ми майже не знали. Наші родаки постають з цих сторінок у вічному пошукові. Ясно,  що знайдуть себе тільки після того, як себе знайдуть материкові українці. Отоді руснаки Бачки зможуть гордо заявити: “Нас із українцями 45 мільйонів!” Чи скільки нас тоді буде. Сподіваємось, що демографічна крива знов поверне у бік числа 50. Власне, ця  книжка – уже крок назустріч нашим далеким співплемінникам. Далеким не так територіально (до Києва трохи далі), як інформаційно.

Книжка не просто цікаве чтиво, хоча читається, справді, дуже легко. Шкода, що Олександр не має схильності до викладання (а може, то, навпаки, його щастя) – він написав справжній посібник на тему, як жити у Бачці і хто такі тамтешні руснаки. Колись Юрій Венелін відкрив для усього слов’янського світу болгар. Нині Гаврош вчинив щось подібне із значно меншим, але ще ріднішим етносом. Легенд він знайшов таки чимало. Але ще одну започаткував. Про те, що величезний блукаючий у пітьмі народ (українці – десь 20-й по чисельності етнос на планеті) врешті-решт перестане блукати, а вийде на широкий шлях і стане притягальним духовним центром для усіх, хто колись відбрунькувався від його масиву (бо як не крути, а дружити хочуть лише з сильним). Важливо на той час вже бодай просто знати добре про усіх наших по цілому світові і бути морально готовим простягнути їм руку.

 

UzNet: Lybka pro Rusyniv na Balkanah

UzNet, 14. march 2015.

 

Русини-руснаки за століття життя на Балканах не розчинилися поміж іншими народами

 

 

Source: http://uzhgorod.net.ua/news/75804

 

Пише Андрій Любка, “День”.

 

Цей факт вражає особливо на фоні порівняння з Україною, де русифікація й полонізація збирали мільйонні врожаї.

 

Там, де Тиса впадає в Дунай, де довго проходив кордон між Австро-Угорщиною й Османською імперією, а отже – де Захід стає Сходом, де безліса рівнина часом нагадує наш степ, там, у нинішній сербській Воєводині, живе найдавніша українська діаспора. Вперше у тамтешніх переписах національність «русин» згадується у 1746 році, тобто наступного року переселенці святкуватимуть 270 ювілей колонізації. Прийшли вони сюди на запрошення і з дозволу австрійської влади, яка намагалася залюднити території на кордоні з турками. Поселялися тут серби, німці, українці, словаки, румуни, австрійці, угорці, євреї, творячи мультикультурну провінцію в «клаптиковій» імперії.

 

Я побував у 30 країнах, і скрізь спілкувався з українцями, тому можу стверджувати, що руснаки Воєводини – найцікавіша і найсамобутніша гілка української діаспори. Настільки самобутня, що може вважатися окремим народом. Зрештою, вони себе по-іншому й називають – руснаці, руснаки. Прийшли до гирла Тиси з бідного й спустошеного повстаннями Ракоці Закарпаття (у ширшому, тодішньому значенні – з території Мукачівської греко-католицької єпархії, тобто також і з земель теперішніх східних Словаччини й Угорщини). Заселили кілька сіл і хуторів з центром у Руському Керестурі, назву якого можна перекласти як «руський хрест». Стали своєрідним острівцем поміж інших національностей. А було їх зовсім мало, у найкращі часи – 20-30 тисяч. І – о диво! – руснаки не зникли, не розчинилися за століття життя поміж іншими народами, далеко від Батьківщини. Цей факт вражає особливо на фоні порівняння з Україною, де русифікація й полонізація збирали мільйонні врожаї.

 

А 15 тисяч руснаків вистояли й зберегли власну ідентичність. Найбільше допомогла їм у цьому греко-католицька віра, навколо якої гуртувалися, і компактність розселення, адже жили вони переважно у своїх селах. Жили, до речі, непогано: Володимир Гнатюк, який у фольклорній експедиції їздив руснацькими селами на межі ХІХ і ХХ ст., писав про багатство, чистоту і технічний прогрес у сільському господарстві. Вочевидь, живучи поряд з німцями, українські переселенці вчилися й переймали досвід, а «пройти стаж» у німецькій сім’ї вважалося престижним. Та бачванські русини (Бачка – історико-етнографічний район Сербії, де вони оселилися) досягли успіху не лише в оброблянні полів, а й в освіті та культурі. Серед них є академіки (наприклад, Юліан Тамаш не лише очолює Академію наук Воєводини, а й є членом Української АН), письменники, релігійні діячі. Цій маленькій спільноті українців вдалося кодифікувати власну мову, якою видано майже 500 книжок. До слова, першу її граматику створив о.Гавриїл Костельник, відомий церковний діяч, якого совєтська влада вбила у Львові. Нині руснаки мають власне видавництво, газету, літературний журнал, театр, музичні гурти, програми на радіо й телебаченні, кілька десятків фестивалів, молоду інтелігенцію.

 

Бачванські русини не втратили зв’язку з Україною. Це яскраво підтвердили події Карпатської України, коли в 1939 році вони всіляко підтримували створення української держави, а потім прийняли до себе емігрантів звідти. Нині вони також цікавляться Україною, і не лише сивочола інтелігенція – молоді науковці (Александр Мудрі, Борис Варга, Саша Сабадош) розмовляють українською, їздять в Україну. Професор Олег Белей написав для руснацької громади підручник української мови з промовистою назвою «Чуєш, брате мій!». Український письменник і репортер Олександр Гаврош місяць прожив серед русинів, написавши ґрунтовну й цікаву книжку «Блукаючий народ», яку й нині можна знайти в книгарнях. А після прочитання – загорітися ідеєю на власні очі побачити Бачку й місце, де Тиса впадає в Дунай, почути руснацьку мову, познайомитися з балканськими українцями, які вже майже три століття зберігають власну ідентичність. Варто до них поїхати – ці гостинні й відкриті люди завжди тішаться гостям з України, а туризм дозволив би їм розвиватися й процвітати. Плануючи відпустки й подорожі на Балкани, не оминайте Руського Керестура – надзвичайно цікавого руснацько-українського острівця, де вам будуть завжди раді.

AJB: Krim – tempirana bomba na Crnom Moru

AJB, april 2014.

 

KRIM – ‘TEMPIRANA BOMBA’ NA CRNOM MORU

 

 

Source: http://balkans.aljazeera.net/vijesti/krim-tempirana-bomba-na-crnom-moru

 

Iako je dio Ukrajine, na Krimu su Ukrajinci manjina i ne čine ni četvrtinu stanovništva – većina su Rusi.

 

Piše: Mladen Obrenović

 

Čim se situacija u Kijevu smirila, nasilje prestalo, a ukrajinske prijelazne vlasti počele funkcionirati, u središte pozornosti došao je poluotok Krim – potencijalno žarište mnogo većeg sukoba i stoljećima „tempirana bomba“ na obalama Crnog mora.

 

Iako je dio Ukrajine, etnički Ukrajinci ne čine ni četvrtinu stanovništva. Procjenjuje se da Rusi čine blizu 60 posto, odnosno otprilike 1,2 milijuna žitelja Krima, Ukrajinaca je manje od četvrtine ili pola milijuna, dok jednu od najvećih manjinskih skupina čine krimski Tatari – pretpostavlja se da je svaki osmi stanovnik tog poluotoka tatarskog podrijetla.

 

No, u najvećem krimskom gradu Sevastopolju skoro tri četvrtine stanovnika su Rusi. I skoro svi na Krimu, prema istraživanju Međunarodnog instituta za sociologiju u Kijevu, govore ruski kao glavni jezik.

 

Još od otomanskih vremena, kad je Krim bio dio velikoga carstva, Tatari su u velikom broju obitavali na tom poluotoku bogate povijesti i vladali njime. Krimski kanat stoljećima je bio ključna sila na tom crnomorskom poluotoku, no i dobar dio vremena kao otomanski vazali. Nakon što su 1772. stekli neovisnost, uskoro potpadaju pod rusku vlasti i tako ostaje idućih skoro 300 godina.

 

Sve do 20. stoljeća Tatari su, zajedno s Rusima, bili dominantna etnička skupina, dok su preostalo stanovništvo činili Ukrajinci, Židovi i druge manjine. Nakon Oktobarske revolucije stvorena je i Krimska socijalistička republika, koja postaje dio SSSR-a, ali pod patronatom Rusije.

 

Krim je, zbog svoga geostrateškog položaja, prirodnih ljepota i ugodne klime postao važna pomorska luka, ali i omiljena destinacija i inspiracija mnogim ruskim pjesnicima, književnicima i umjetnicima, no Drugi svjetski rat sve je promijenio – prije svega etničku sliku i političke prilike.

 

„Kad su došli nacisti, Tatari su ih dočekali kao osloboditelje od Rusa. Nikad se nisu pomirili sa ruskom okupacijom, ali su sve to platili 1944. godine, kad su došle ruske snage. Nakon oslobođenja od nacista masovno su deportovani u centralnu Aziju, a na njihovo su mjesto naselili Ruse, čime je promijenjen sastav stanovništva. Aktuelne priče o ruskim starosjediocima su priče o starosjediocima iz 1944. godine. Ono što se tamo sada događa je sukob krimskih Tatara i Rusa, sukob koji ima nacionalni, vjerski, historijski, kakav god hoćete karakter. Pored toga, Tatari su za Ukrajinu i novu vlast, a Rusi za pripajanje Rusiji“, navodi Ibrahim Đikić, bh. veleposlanik u mirovini, angažiran svojevremeno i u SSSR-u.

 

Progoni Tatara

Iako svjestan „zveckanja oružjem“, Đikić, ipak, ne vjeruje da će „Rusi prijeći granicu“. Smatra da se radi samo o „ruskim manevrima“.

 

I Mirko Šagolj, u dva navrata dopisnik Oslobođenja iz Moskve, podsjeća na priču o progonu stanovništva islamske vjere s Krima kad su tamo došle Staljinove snage. Progon je opravdan podrškom nacistima, pa je točno 183.155 ljudi, po službenim podacima, deportirano s Krima. Iako su oštre kritike takvog poteza uslijedile dvadesetak godina kasnije, pa je 1967. godine dekretom povučena optužnica protiv Tatara, sve do kasnih 80-ih nije omogućen povratak Tatarima na Krim.

 

„Kad su se Tatari vratili odmah su počele nesuglasice koje tinjaju svih ovih godina. Krim je tako postao najveća problematična tačka u odnosima Rusije i Ukrajine, a sukobi su tamo već počeli. Uvijek morate znati da je tamo stacionirana velika ruska pomorska flota“, podsjeća Šagolj.

 

Kad se raspao SSSR, Krim je 1992. godine nakratko bio autonomna regija s predsjednikom na čelu i neovisnom vanjskom politikom, pa predstavnici ruske većine i danas traže povratak u to vrijeme. I prije dva dana, kad je Parlament autonomne regije Krim tražio veću samostalnost, politički predstavnici Tatara pružili su otvorenu podršku novim vlastima u Kijevu i podržali cjelovitost Ukrajine.

 

Situacija slična onoj na Kosovu

Po mišljenju analitičara Borisa Varge, teško je predvidjeti u kom će se pravcu razvijati situacija na Krimu, no po prethodnim iskustvima Ukrajine i Rusije od 90-ih godina – „do direktne konfrontacije ne bi trebalo doći“.

 

„Rusija je primorana da se ponovo pozicionira u novonastaloj ukrajinskoj situaciji, ali sam manje sklon da verujem da će to uraditi na mišiće, odnosno silom. I posle sile opet treba živeti, jer je to jedna izuzetno velika država. Rusija će na razne načine pokušati da se u ovom problemu pozicionira, jer smatra Ukrajinu delom svoje geopolitičke sfere, ali će i politički potražiti snage na koje može da se osloni“, smatra Varga.

 

Prateći situaciju na Krimu navodi kako mu to „jako liči na ono što je Srbija radila na sjeveru Kosova“. „To je pozicioniranje u jednom problemu koji izgleda da jako eskalira, koji će biti praćen jednom krizom, možda povremenim nasiljem, ali ne verujem da će biti direktne intervencije“, zaključuje Boris Varga.

 

Nekad omiljena turistička destinacija cijelog Sovjetskog Saveza i raskrižje brojnih bogatih kultura, mjesto koje budi nostalgična sjećanja mnogih, postalo je ovih dana poprište sukoba. Nepomirljiva stajališta na više strana, slažu se i analitičari, trebaju hladne i mudre glave, jer i mala iskra može dovesti do eskalacije nasilja.

Izvor: Al Jazeera

 

 

 

 

N1: Razgovori u Minsku u jeku (VIDEO VARGA)

N1, agenicje, 11.02.2015. |19:22

 

Razgovori u Minsku u jeku, napravljeno nekoliko pomaka

 

Izvor: http://rs.n1info.com/a34627/Svet/Svet/Poceo-sastanak-u-Minsku.html 

 

Kontakt grupa za rešenje ukrajinske krize napravila je nekoliko pomaka na razgovorima u Minsku, rekao je za rusku televiziju pregovarač ispred samoproklamovane Narodne Republike Donjeck Denis Pušilin.

“Rano je još da se govori o bilo kakvim rezultatima. Napretka je bilo, ali ostaje da se vidi da li će rezultat biti ostvaren”, rekao je on.

Na pitanje da prokomentariše pisanje ukrajinskih medija o sadržaju nacrta sporazuma koji su predstavnici samoproglašenih republika Donjecka i Luganjska predali Kijevu juče, Pušilin je rekao da je takav dokument “postojao ali samo u formi preporuka eksperata koji su prikupili žele svih strana”.

Šefovi država Rusije, Ukrajine, Francuske i nemačka kancelarka počeli su sastanak u Minsku posvećen ukrajinskoj krizi, koji je još nazvan i samitom “poslednje nade”. Očekuje se potpisivanje dva dokumenta, o podršci ukrajinskom suverenitetu i o reafirmaciji sporazuma iz septembra.

Na početku su se sastala samo četiri lidera, Vladimir Putin, Petro Porošenko, Fransoa Oland i Angela Merkel, a kasnije bi trebalo da im se pridruže i savetnici.

Kako prenosi BBC, neimenovani izvor iz ukrajinske delegacije rekao je novinaru Rojtersa da se očekuje da lideri potpišu dva dokumenta: zajedničku deklaraciju kojom se podržava teritorijalni intergritet i suverenitet Ukrajine i izjavu kojom potvrđuju svoju posvećenost planu o prekidu vatre koji je zaključen u Minsku u Septembru.

Današnji samit u glavnom gradu Belorusije vrhunac je intenzivnih multilateralnih napora da se nađu rešenja za krizu na jugoistoku Ukrajine. Diplomatske aktivnosti pojačane su poslednjih sedam dana tokom kojih su A. Merkel i Oland posetili Kijev i Moskvu i izložili svoje predloge za rešenje ukrajinskog problema.

Sukobi na terenu odneli su više od 20 života u satima pre početka razgovora. Bombardovanje je usmrtilo barem petoro ljudi u Donjecku, gradu kojeg drže pobunjenici, dok je 19 ukrajinskih vojnika ubijeno na liniji fronta.

Više od 5.400 ljudi ubijeno je od početka konflikta.

U Dnevniku TV N1 u 19 časova, spoljnopolitički analitičar Boris Varga komentarisao je izglede za postizanje sporazuma na sastanku u Minsku: (vidi link gore sa Izvora)

Izvor: N1 info

GS: Kijev ceka nametanje “Plana Z-4” za Doneck

Glas Slavonije, Objavljeno 10. veljače, 2015, Draško CELING

PREGOVORI U MINSKU STRATEŠKO OPKOLJAVANJE UKRAJINE

 

Kijev ceka nametanje “Plana Z-4” za Doneck

 

Izvor: http://www.glas-slavonije.hr/260639/2/Kijev-ceka-nametanje-Plana-Z-4-za-Doneck 

 

Pojedinosti mirovne inicijative Berlina i Pariza bit će poznate tek sutra

Sudeći po reakcijama, zemlje Zapada jedva su dočekale mirovnu inicijativu njemačke kancelarice Angele Merkel i francuskog predsjednika Françoisa Hollandea za Ukrajinu.

Odjednom su svi počeli pričati o prijetnji skorog izbijanja Trećeg svjetskog rata, bez obzira na stvarnu procjenu sigurnosnih prilika, što bi trebao biti dodatni argument u slamanju volje Kijeva da legitimnom uporabom vojne sile pokuša osloboditi svoju zemlju od invazije Ruske Federacije.

Iako će pojedinosti mirovne inicijative Berlina i Pariza biti poznate tek sutra na četverostranim pregovorima u Minsku, nije nikakva tajna da Njemačka i Francuska spremaju Ukrajini sudbinu kakva je prijetila Hrvatskoj 1995. godine u obliku Plana Z-4 koji je predviđao stvaranje “države u državi”. To je trebao biti politički trijumf pobunjenih krajiških Srba i njihova beogradskog pokrovitelja Slobodana Miloševića. Kako izgleda taj perverzni mirotvorni koncept, najbolje se vidi u daytonskoj formuli prema kojoj Bosna i Hercegovina funkcionira kao “nedržava”, ponajviše zahvaljujući postojanju entiteta Republike Srpske i opstrukcijama koje iz njega dolaze.

Nije teško zamisliti kako Berlin i Pariz vide Ukrajinu kao federaciju, u kojoj bi poseban status imale dvije “krajine” koje je Vladimir Putin osnovao insceniranjem tobožnje pobune u Donecku i Luhanjsku. U onome što se trenutno događa u Ukrajini, nije teško vidjeti rukopis pokojnog Miloševića. Tu tezu nedavno je u Osijeku iznio i vojvođanski analitičar, dr. Boris Varga. Prije nego što su udarili na Ukrajinu, Rusi su detaljno proučili Miloševićevu strategiju tzv. hibridnog rata u Hrvatskoj i BiH.

Ono što se trenutno zbiva jest strateško opkoljavanje Ukrajine, ovaj put sa Zapada. Štiteći isključivo svoje gospodarske interese, Njemačka i Francuska spremaju se Ukrajini “obući luđačku košulju” kako bi je onemogućili da se brani. Podsjetimo, Ukrajina je formalno suverena država koja ima apsolutno pravo braniti se od agresije. No, Zapad, kojemu i mi pripadamo, želi joj to pravo oduzeti. Ono što malo tko zna, Ukrajina je i jedan od utemeljitelja Ujedinjenih naroda, zajedno s Bjelorusijom i bivšim Sovjetskim Savezom (njegovo mjesto 1992. preuzela je Ruska Federacija). Ukrajina je i zemlja koju su Rusija i Zapad 1994. “preveslali” nagovarajući je da se odrekne nuklearnih raketa u zamjenu jamstva njezine teritorijalne cjelovitosti. Potpisnici Memoranduma iz Budimpešte, osim naivnog Kijeva, bile su tri nuklearne sile: Rusija, SAD i Velika Britanija.