25.06.2017, https://bedrudingusic.wordpress.com
Dr. Boris Varga, novinar, publicista i nezavisni analiticar iz Novog Sada: ZAPADNI BALKAN NE MOZE SAM, NJEMU TREBA SPOLJNA ASISTENCIJA, PRE SVEGA SA ZAPADA
Author: Bedrudin Gusic
Bez obzira na to da su u Francuskoj na predsedničkim i parlamentarnim izborima populistički lideri pretrpeli poraz, populizam nije poražen i predstavlja pretnju jer je to korak prema autokratiji i autoritarizmu. Populizam je jednako opasan za države EU i tranzicione države, odnosno Zapadni Balkan…..Moglo bi se postaviti pitanje i u vezi legitimnosti i legalnosti tih predsedničkih izbora u Srbiji. Vidimo da je bilo zloupotrebe medija, pritisaka na opoziciju, pritisak na birače koji su zaposleni u javnim i državnim institucijama. Bilo je i indirektnih zastrašivanja po pitanju egzistencije i stvaranja atmosfere straha od novog rata i međuetničkih sukoba…..Ovakva krhka demokratija će još jedno vreme biti duž cele Jugoistočne Evrope, bez obzira da li su u pitanju države EU ili tranzicione postkomunističke. Tome u velikoj meri doprinosi i kriza u EU…..Makedonja je nakon ozbiljne krize i rizika da se tu odigraju ozbiljniji sukobi, ušla u određenu fazu stabilizacije. Došlo je do promene vlasti. Skoro višegodišnji i veoma uporni mirni građanski protesti su pozitivno tome doprineli. Sada se čeka da nova vlada učini ono što prethodna nije mogla i nije htela – da pokrene državu iz ekonomske krize i korupcije prema EU i NATO…..Verujem da će se u posebnim okolnostima pojavljivati novi nadnacionalni identiteti, kao što je to bio u 20. veku jugoslovenski, te da će neki od njih biti više prihvaćeni. Ljudi su sada siromašni i uplašeni, zatvoreni u sebe, čime se i hrane nacionalistički populisti skoro u svim zajednicama bivše Jugoslavije…..U Srbiji se na popisu 2011. izjasnilo nešto više od 23.000 Jugoslovena i to tu nije baš marginalna manjina. Postoje i analize ko su sve nosioci tog identiteta danas, ali mislim da on kao takav nema budućnost. Oživaljavanje Jugoslovenstva može poslužiti kao osnova za novi, već tu pomenuti, nadnacionalni identitet na ovim prostorima…..Svestan sam da se Jugoslavija, kao ona Titova ne može ponoviti. I ne treba da se ponovi, jer mi živimo u 21. veku. Ali to je sebičan vek i verujem da će generacije koje dolaze biti dalekoglednije od onih koji su u krvi razbili bivšu federaciju…..Region Zapadnog Balkana ne može sam, to smo videli u protekle dve i po decenije. On mora da bude pod budnim okom Zapada i podržan od strane demokratskih država. Međutim, i EU mora da odlučnije reaguje kada region odstupa od demokratskih normi. Sada je takva situacija, a države Zapada tolerišu autokratske mere nacionalističkih lidera u zamenu za mir i prividnu kratkoročnu stabilnost…..Najveće licemerstvo Brisela je u tome što „glasno“ ne iznosi kritike u vezi nacionalističkih lidera u BiH, Srbiji, Kosovu, Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji. Takođe ne kritikuje ni pojedine svoje članice koje ne doprinose stabilnosti na Balkanu, poput Hrvatske. Međutim, EU je izabrala stabilnost, umesto unapređenja demokratije u tranzicionim državama i tu je njeno najveće licemerstvo…..SAD će biti prisutne u Evropi, ali najverovatnije da će njihov uticaj biti značajno manji od onog u XX veku. Situaciju menja i odlazak Velike Britanije, čime se gubi jaka višedecenijska transatlantska veza EU sa SAD. Ali ostaje NATO kao važna i verovatno trenutno najjača potka koja spaja države „proširenog Zapada“ – od Vašingtona do Istambula…..
Uvid u biografiju moga sugovornika možete izvršiti klikom na slijedeći link: http://borisvarga.com/main/?page_id=10
Proljeća koje je iza nas, bili smo svjedoci masovnih protesta širom Evrope. Ko to sve protestira, protiv koga (ili čega) i da li je na sceni bila neka varijanta “evropskog proljeća”?
VARGA: Talas većih i manjih protesta u poslednjih godinu dana od Baltika do Bosfora je definitivno najveći od pada komunizma, podseća na 1989. i „baršunaste revolucije“. Međutim, to nije talas koji bi trebao da ukloni ili zameni neki politički sistem. Više je reč o građanskim pobunama protiv populista i njihovih populističkih mera – poput onih protiv kontrole sudstva, gušenja medija i korupcije u Poljskoj, Slovačkoj, Mađarskoj i Rumuniji, te do borbe protiv ozbiljnijih autokratskih mera kakve su na delu u Makedoniji i Turskoj. Tu je i niz protesta u Srbiji od 2014, faktički od dolaska na vlast Aleksandra Vučića i SNS.
Bez obzira na to da su u Francuskoj na predsedničkim i parlamentarnim izborima populistički lideri pretrpeli poraz, populizam nije poražen i predstavlja pretnju jer je to korak prema autokratiji i autoritarizmu. Populizam je jednako opasan za države EU i tranzicione države, odnosno Zapadni Balkan.
U Srbiji je bilo poprilično burno (ali, pod kontrolom) nakon predsjedničkih izbora. Vučić je ubjedljivo pobijedio i ne može se tu osporiti ni legitimitet ni legalitet njegove pobjede. Međutim, ipak je bilo masovnih protesta, ne samo u Beogradu. Koliko se daleko čuo glas mladih i ostalih koji su im se pridružili protiv populizma i autokracije i jesu li ti protesti polučili neke konkretne efekte, ili su ostali samo u domenu poruka?
VARGA: Postoji tu više protestnih pokreta, kao što je “Ne da(vi)mo Beograd” koji je protiv projekta “Beograd na vodi”, zatim njegovo produženje protiv nasilnog rušenja obejakata u Savamali. U Vojvodini je nastao protest i pokret “Podrži RTV” koj je protiv političke kontrole i smena na pokrajinskom javnom servisu Radio-televiziji Vojvodine. “Protest protiv diktature” je poslednji veliki protest protiv vlasti u Srbiji, a njegov okidač bili su predsednički izbori na kojima je u prvom krugu pobedio – Vučić.
Organizatori pojedinih protesta u Srbiji su već formirali takozvani “Građanski front” i to je veoma dobro, jer očigledno je da na svaki od tih protesta izlaze skoro isti ljudi. Ja sam doktorirao na temi protesta i demokratije, te mogu reći da su protesti veoma važan korektivni faktor za jedno tranziciono društvo, ali i tradicionalne konsolidovane demokratije. I ne treba čekati da stasa neki novi Milošević, već treba protestovati protiv svakog ozbiljnijeg nedemokratskog poteza vlade. Kao što to čine demonstranti u Mađarskoj ili Poljskoj.
Moglo bi se postaviti pitanje i u vezi legitimnosti i legalnosti tih predsedničkih izbora u Srbiji. Vidimo da je bilo zloupotrebe medija, pritisaka na opoziciju, pritisak na birače koji su zaposleni u javnim i državnim institucijama. Bilo je i indirektnih zastrašivanja po pitanju egzistencije i stvaranja atmosfere straha od novog rata i međuetničkih sukoba. Pitanje je i koliko je demokratski proces ovako često organizovanje izbora, a posebno kakav je legitimitet one većine čiji se nosilac liste za ne manje od godinu dana sa mesta premijera kanidiovao i postao predsednik države. To je veoma deficitarna demokratija; partokratija tu skoro da nije prestajala od uvođenja višestranačja. Demokratske institucije su često osnivane na insistiranje Zapada (kao deo evrointegrativnog procesa) i pod stalnim su pritiskom političkih moćnika iznutra. Sudska vlast nije nezavisna. U takvom sistemu veoma je teško izboriti se sa svim tim nedostacima i mirni građanski protesti su najjača poluga pritiska na izvršnu vlast, da se ona ne pretvori na autokratsku. Ili kad se već pretvori na autoritarnu, da se na ulici i smeni. Ovakva krhka demokratija će još jedno vreme biti duž cele Jugoistočne Evrope, bez obzira da li su u pitanju države EU ili tranzicione postkomunističke. Tome u velikoj meri doprinosi i kriza u EU.
Makedonija je istovremeno ista, ali i posebna priča. Kako komentirate situaciju u toj zemlji i kakav bi mogao biti slijed događaja?
VARGA: Makedonja je nakon ozbiljne krize i rizika da se tu odigraju ozbiljniji sukobi, ušla u određenu fazu stabilizacije. Došlo je do promene vlasti. Skoro višegodišnji i veoma uporni mirni građanski protesti su pozitivno tome doprineli. Sada se čeka da nova vlada učini ono što prethodna nije mogla i nije htela – da pokrene državu iz ekonomske krize i korupcije prema EU i NATO.
Međutim, ukoliko se ne reši pitanje spora sa Grčkom oko imena i Makedonija ne produži proces integracje u EU i NATO, u kojima je u prvoj polovini 2000-tih bila lider u regionu, toj državi prete nove političke krize, dublje podele i verovatno nove političke i etničke tenzije.
Sličan scenario vremenom može očekivati Srbiju i BiH.
Nacionalizam je jedno od glavnih (možda i glavno) obilježja društava u zemljama nastalih raspadom SFRJ. Uostalom, desili su se i krvavi ratovi ranih 90-tih projektirani na toj matrici. Iako se ta matrica u ranijim periodima pokazala pogubnom za sve etnicitete, ipak se na nju igralo i još igra. Kako to objasniti i da li su potrošene sve “zalihe hrane” kojima se taj fenomen hrani?
VARGA: Savremeni nacionalni identiteti na prostoru bivše Jugoslavije „preporođeni“ su u ratovima i „dograđivani“ na traumama 90-tih. Zato je ta kriza najverovatnije na duži period i teško će te rane „zarastati“, ali verujem da postoji način da je se ona prevaziđe. Za to treba vremena i volje političkih aktera. A mi upravo imamo političke aktere čij se populizam gradi na tom, kako ste ga nazvali, stalnom pothranjivanju nacionalnizma.
Verujem da će se u posebnim okolnostima pojavljivati novi nadnacionalni identiteti, kao što je to bio u 20. veku jugoslovenski, te da će neki od njih biti više prihvaćeni. Ljudi su sada siromašni i uplašeni, zatvoreni u sebe, čime se i hrane nacionalistički populisti skoro u svim zajednicama bivše Jugoslavije.
Da li još postoji tzv. jugoslovenski identitet u zemljama bivše SFRJ i šalje li on, eventualno, izvjesnu i poruku?
VARGA: On postoji, ali je odraz prošlosti. U Srbiji se na popisu 2011. izjasnilo nešto više od 23.000 Jugoslovena i to tu nije baš marginalna manjina. Postoje i analize ko su sve nosioci tog identiteta danas, ali mislim da on kao takav nema budućnost. Oživaljavanje Jugoslovenstva može poslužiti kao osnova za novi, već tu pomenuti, nadnacionalni identitet na ovim prostorima. Jer se tu faktički koristi jedan jezik (BHSC) koji pripada tom jedinstvenom kulturno-društvenom regionu, bez obzora na traume i trenutne animuzitete između naroda bivše Jugoslavije.
Činjenica da postoje ljudi koji se i 26 godina nakon raspada SFRJ izjašnjavaju kao Jugosloveni šalje poruku da na ovim prostorima postoje ljudi koji imaju potrebu za više od svog nacionalnog identiteta. Verujem da je jugoslovenski identitet takođe dobra brana od nacionalizma, jer upravo nacionalistima sa svih strana najviše smeta takvo izjašnjavanje.
SFRJ se raspala prije više od 1/4 stoljeća i živimo jednu, sasvim suprotnu realnost. Točak historije se ne može usmjeriti ka nazad. Koliko je taj ex-yu identitet, pa i jugonostalgija koje ima i koja ne opada posljednjih godina, zapravo samo u sferi utopije i ima li ikakvu političku, pa i ideološku težinu?
VARGA: Verujem u kompleksnost identiteta. Ja se takođe smatram, među ostalom, Jugoslovenom i Vojvođaninom. I to nije nostalgija, ni prkos, niti separatizam – jugoslovenski identitet mi je bazični, ja sam ga prihvatio od roditelja u detinjstvu, a vojvođanski poslednjih godina na svoju inicijativu. Možda bi voleo da mogu da prihvatim i srpski idnetitet, ali on je u Republici Srbiji etnički, nije grđanski i tu nema mesta za „druge“.
Ne mislim da bi Vojvodina trebala da bude posebna država, ali mislim da treba da ima svoju široku autonomiju, koju su joj uskratili srpski nacionalisti. Vojvodina treba da opstane kao poslednji građanski projekt na prostoru bivše Jugoslavije. Čuo sam za ideje za pokušaj kreiranja savremnog „bosanskog identiteta“, koji bi bio nešto nalik vojvođanskom, nadnacionalnom. Ali toga neće biti dok je to jedino u interesu Bošnjaka i drugih „nekonstitutivnih“ manjina jer nemaju „rezervnu“ državu, dok su druga dva „konstitutivna“ naroda nepokolebljivo zagledana u Beograd i Zagreb.
Svestan sam da se Jugoslavija, kao ona Titova ne može ponoviti. I ne treba da se ponovi, jer mi živimo u 21. veku. Ali to je sebičan vek i verujem da će generacije koje dolaze biti dalekoglednije od onih koji su u krvi razbili bivšu federaciju.
Da li se u zemlje zapadnog Balkana već ugnijezdila autokracija i mogu li demokratske snage u njima same parirati istoj, ili treba nekih injekcija i izvana?
VARGA: To su konzervativna i patrijarhalna društva, sklona „tvrdoj ruci“. Međutim, situacija na terenu nje baš toliko loša. Ipak ceo region sporo sporovdi neke reforme i približava se EU. Istina jako sporo, sa velikim oscilacijama, ali ipak tu ima prostora za optimizam.
Region Zapadnog Balkana ne može sam, to smo videli u protekle dve i po decenije. On mora da bude pod budnim okom Zapada i podržan od strane demokratskih država. Međutim, i EU mora da odlučnije reaguje kada region odstupa od demokratskih normi. Sada je takva situacija, a države Zapada tolerišu autokratske mere nacionalističkih lidera u zamenu za mir i prividnu kratkoročnu stabilnost.
Kako se u cijeloj zapadno-balkanskoj, pa i jugoistočno-evropskoj priči, ponaša EU? Ima li tu licemjerja, neodlučnosti, nesnalaženja, nejasnih ciljeva ili se EU i sama o sebi zabavila?
VARGA: Ima licemerja, ali to tako više izgleda gledano iz perspektive Zapadnog Balkana. Pre svega, EU je kompleksna, heterogena, inertna struktura sa nizom svojih problema i trenutno – u krizi. Najveće licemerstvo Brisela je u tome što „glasno“ ne iznosi kritike u vezi nacionalističkih lidera u BiH, Srbiji, Kosovu, Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji. Takođe ne kritikuje ni pojedine svoje članice koje ne doprinose stabilnosti na Balkanu, poput Hrvatske. Međutim, EU je izabrala stabilnost, umesto unapređenja demokratije u tranzicionim državama i tu je njeno najveće licemerstvo. Zbog toga region tone i udaljava se od EU, te se problemi samo talože i odlažu a priča o evrointegracijama postaje sve maglovitija.
Da, i Zapad se umorio od Balkana i trenutno se bavi samim sobom. „Proširenje“ je u EU krajnje nepopularna reč i to će se ubrzo primetiti i po evroskeptičnim raspoloženjima u državama kandidatima u EU.
Druga je stvar što su evropski lideri geostrateški u EU i NATO uključili države Jugoistočne Evrope sve do Bosfora, ostavljajući Zapadni Balkan kao neku vrstu tranzicionog ostrva koje prvo mora samo sa sobom da reši probleme, a zatim da se priključi toj demokratskoj zajednici. I to bi trebao da bude sasvim logičan tok događaja nakon svih onih ratova 90-tih.
Ali tu do pomirenja nije došlo, Haški tribunal nije odigrao željenu ulogu „pravednika“, te su nacionalističke strasti sada nakon dve decenije podjednako rasplamsane sa svih strana. Zapadni Balkan ne može sam, njemu treba spoljna asistencija, pre svega sa Zapada. Jer zbog oslabljenog uticaja Zapada (SAD i EU), Zapadni Balkan bi mogao da postane zona interesa Rusije i pojedinih bliskoistočnih i azijskih autoritarnih država, a time krhki mir može biti lako poremećen.
Nadajmo da će planovi EU pod inicijativom Nemačke, takozvani „Berlin plus“, postati neka vrsta „Plana Maršala“ za Zapadni Balkan, u političkom i ekonomskom smislu.
Ulazi li, ustvari, Rusija na velika vrata na Balkan i da li je to jedno od krucijalnih geostrateških pitanja po zemlje tog Poluotoka – nazvanog nekad kao “bure baruta”?
VARGA: Da, Rusija je nakon proglašenja nezavisnosti Kosova preko Srbije na Balkan došla na „velika vrata“. Ona je jako prisutna u Srbiji i Republici Srpskoj, nešto manje u Makedoniji i htela bi da bude prisutna u Crnoj Gori. Jedan od glavnih ciljeva Rusije na Zapadnom Balkanu je da zaustavi integrisanje regiona u NATO, a sve više se govori i „protivljenju“ Moskve integracije bivših jugoslovenskih republika u EU. Rusija se na takav način dugoročno tu pozicionira i odavde će pokušati da stekne bolje pregovaračke pozicije sa Zapadom, pre svega sa EU.
Rusija podstiče nacionalistička, antizapadna i revanšistička raspoloženja u srpskom političkom diskursu. Indirektno se ohrabruje srpske nacionalističke snage da su revizije granica ponovo moguće i da ništa na Balkanu „još nije gotovo“. Rusija to čini na više načina, poslednjih godina tu je vidljivo prisutna njena „meka moć“. Međutim, Srbija se istovremeno više nameće kao neko ko može biti lojalan saveznik Rusije na Balkanu i to će sigurno predstavljati prepreku u integraciji Beograda u EU. Već sada je problem usklađivanje zajedničke spoljne politike Srbije sa EU.
Stoga bi EU i NATO trebali odlučnije da reaguju u Evropi. Pre svega, nakon Bregzita i poraza populista u Francuskoj, nova EU pod jakim liderstvom Berlina i Pariza morala bi da u svojoj zoni interesa zadrži Zapadni Balkan, Ukrajinu i Tursku, sa dugoročnom perspektivom da se te države jednog dana integrišu u Uniju. Brisel ne sme dozvoliti da se Ukrajina i Turska pretvore na istočne despotije, jer će to direktno da ugrožava bezbednost EU.
Na kraju, kako vidite vladavinu Trumpa u prvih pet mjeseci? Hoće li se išta bitnoga promijeniti u svijetu u odnosu na predsjednikovanje njegovog prethodnika – Baracka Obame?
VARGA: Videli smo nakon njegove nedavne turneje, da je Tramp EU prepustio Evropejcima, odnosno Nemcima i Francuzima. Barem to tako tumači Angela Merkel pred parlamentarne izbore. SAD će biti prisutne u Evropi, ali najverovatnije da će njihov uticaj biti značajno manji od onog u XX veku. Situaciju menja i odlazak Velike Britanije, čime se gubi jaka višedecenijska transatlantska veza EU sa SAD. Ali ostaje NATO kao važna i verovatno trenutno najjača potka koja spaja države „proširenog Zapada“ – od Vašingtona do Istambula. NATO će najverovatnije biti i substitucija za evrointegracije, što se može videti na slučaju Crne Gore i planovima Ukrajine i Makedonije da se u Alijasu što pre integrišu.
Hvala Vam velika za ovaj razgovor.
VARGA: Hvala Vama.
RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (907)
Share this post
Tweet