REPUBLIKA: Prikaz knjige “Od sarenih revolucija do Anonimusa”

REPUBLIKA br.568-569, 01-31.03.2014.

 

INFANTILNA UTOPIJA I GRUDVA SNEGA

Author: Zivan Lazic

Source: http://www.republika.co.rs/568-569/25.html

 

Boris Varga: „Od ‘šarenih revolucija’ do Anonimusa“ Vojvođanska politikološka asocijacija, Novi Sad, 2013.

Varga analizira pobune klasičnog nenasilnog tipa na ulicama, kao što su „šarene revolucije”, ali i aktuelne, a u budućnosti mnogo moćnije, pobune preko interneta i društvenih mreža – od pokreta Okupiraj, uzbunjivača poput Asanža i Snoudena do humanitarnih akcija miliona Anonimusa.

Pre nekoliko godina, Boris Varga je doktorirao na temu „Izborne revolucije u bivšim socijalističkim državama“. Kako su se potom transformacije i protesti proširili na bezmalo ceo globus, a tehnike ispoljavanja bunta poprimile nove, tehnologizovane forme, mladi novosadski politikolog je  nastavio da proučava društvena gibanja; rezultat je knjiga „Od ‘šarenih revolucija’ do Anonimusa“.  Sasvim atipično za ovdašnju naučnu zajednicu, autor se ne bavi samo proteklim, već i aktuelnim, pa, u smislu mogućih dešavanja, i budućim promenama zasnovanim na nenasilnim pobunama građana. Dok su u „šarenim revolucijama” stanovnici bivših komunističkih država tražili više slobode, demokratije i, pre svega, slobodne izbore, na drugim globalnim tačkama demonstranti su zahtevali, sposobniju vladu, odgovorniji kapitalizam i pravedniju raspodelu između zarade radnika i profita kapitaliste. Svetska finansijska kriza je, u međuvremenu, drastično uticala na socijalne prilike i na stabilnost političkih režima. „Arapsko proleće” je otvorilo pitanje mogu li se demokratizovati države sa većinskim muslimanskim stanovništvom, u šta su do tada sumnjali teoretičari. „Beli protesti” podstaknuti nedemokratskim izborima u Rusiji 2011. godine su podigli na bunt srednju klasu, onu koja je i nastala nakon Putinovih reformi kojima je zaustavio propadanje Rusije 90- tih godina prošlog veka. Krajem iste sezone na Volstritu je buknuo Pokret Okupiraj. Neizvesno je kakve će posledice po politiku širom sveta imati pojava i naglo uvećanje prekarijata, nove klase ljudi bez stabilnih prihoda i krajnje neizvesne budućnosti.

Nemerljiva uloga interneta

Globalne proteste, za šta su ranije bile potrebne godine, ako su uopšte bile i moguće u ovolikom broju, omogućio je internet koji je bespovratno promenio ne samo komunikaciju, već i naš svakodnevni način života.  Kako ističe politikolog Brus Akerman za nov tip „liberalne revolucije” dovoljno je samo da se svesno društvo mobiliše u cilju promena postojećih principa; internet, nov nedržavni međunarodni akter, savršeni je izum (i) za takvu namenu. Nisu moderni izazovi demokratiji jedino namešteni izbori. Kontrolisana štampa i narušena privatnost, aktuelnost korupcije, etničkog nacionalizma i desekularizacija  čine da se uporedo sa zahtevima za više pravde i „kvalitetnijom” demokratijom, stvaraju i nove forme autoritarnosti. Varga analizira pobune klasičnog nenasilnog tipa na ulicama, kao što su „šarene revolucije”, ali i aktuelne, a u budućnosti mnogo moćnije, pobune preko interneta i društvenih mreža – od pokreta Okupiraj, uzbunjivača poput Asanža i Snoudena do humanitarnih akcija miliona Anonimusa.

U „Šarenim revolucijama” su izvršene smene režima putem stroge kontrole izbornog procesa i mobilizacije birača, uz pomoć nenasilne pobune civilnog društva. Visok nivo obrazovanja u bivšim socijalističkim sistemima Istočne Evrope (pojedinac se školovao u proseku 10,66 godina, naspram 5,26 u Latinskoj Americi) korelira sa željama građana za promenama, ali, svemu je doprinela i novčana pomoć  Zapada, usmerena prvenstveno motivaciji  javnosti da iziđe na izbore, organizaciji opozicije, podsticanju pojedinih nezavisnih medija i kontroli izborne procedure. Možda je visok nivo obrazovanja faktor što su „izborne revolucije”, evropska specifičnost, mada se bitnim pokazalo tempiranje nenasilnih protesta u vreme kada nepopularnost autoritarnog režima dostižu vrh. Arapsko proleće bilo je drugačije…

 

Nedostatak alternative

Varga propituje ulogu crkve u gibanjima i preispituje stav Linca i Stepana  da je pravoslavno hrišćanstvo, inspirisano cezaropapizmom, okrenuto zavisnosti od države, koncepcijski  nacionalno, a funkcioniše po sistemu autokefalija, priznatih i nepriznatih. Autor je mišljenja da su i pravoslavne crkve podržale zahteve za izbornu demokratiju i regularnost, ali je uloga crkve determinisana izrazitim antievropeizmom i antiliberalizmom. Posebno poglavlje posvećeno je savremenim protestima, trima na prvi pogled odvojenim fenomenima, demonstracijama pokreta Okupiraj, aktivnošću uzbunjivača i šeretlukom hakerske grupe Anonimus.

Smatrajući da je Volstrit uzročnik ekonomske krize, pokret Okupiraj, bez jasnog vođstva i organizacije, je tokom jeseni 2011.godine stvorio kamp, komunu i na brojne načine demonstrirao u finansijskom distriktu Njujorka, u Zukoti parku; organizovali su protesne šetnje, blokirali finansijsko delovanje onih  delova grada gde se nalaze vodeće banke i najvažnije finansijske institucije, podržavali vlasnike oduzetih kuća. U suštini, Okupiraj je protest protiv društvene i ekonomske nejednakosti između 1 odsto bogatih i 99 odsto siromašnih. Bori se protiv snažnog uticaja velikih korporacija na politiku, tvrdeći da „ne postoji poverenje u zvanično izabrane predstavnike koji zastupaju bogate donore, te da sprega izabranih parlamentarnih predstavnika i korporativnih interesa vodi izraženoj korupciji i kriminalu, podrivajući ekonomiju i politički sistem, odnosno demokratiju.” Izrazita socijalnost pokreta se vidi u zalaganjima za „stvaranje više i bolje plaćenih radnih mesta, kao i za temeljitu reformu bankarskog sistema.” Oštriji zahtev je stav da „izrada tehnologije, znanje i kultura treba da budu pristupačni svima, sa većom slobodom na internetu – od pristupa, kreiranja, modifikacije do distribucije.” Nakon što je vlast rasterala ulične proteste, Okupiraj se raširio na niz malih zajednica koje funkcionišu na internetu i povremeno u prostoru. Mada sebe na sajtovima definiše kao anarhistički, u javnosti se percepira kao levičarski. Nedostaje jasan strukturni paket „novog socijalnog pitanja” kao matrice za gradnju alternativne paradigme, te, prema Vargi, liči evropskoj radikalnoj levici i pomera težište od antikapitalizma ka kritici neoliberalizma.

Domet šokirajućeg humora

Mada niko ne zna ko su, Anonimusi su se od aprila 2012.godine našli na listi 100 najuticajnijih, sa posebnim ukusom za šokirajući humor i prezir prema vlastima. Sa maskom Gaja Fouksa kao zaštitnim znakom, „neka su vrsta hibridnog entiteta, stvorenja sa internet mreže otelotvorena u realnom svetu”, koji nenaslno, ilegalno ili legalno, a uz pomoć digitalnog alata, off-line protest i sajbernapada, postižu političke ciljeve. Anonimuse takođe nemaju ni organizaconu strukturi, ni lidera, pa ih mnogi shvataju kao fenomen – „sve i istovremeno ništa”, koji deluju bez poštovanja autoriteta, povremeno osvetnički sa porukom koju filozofi nazivaju „principom nade”. Nije, međutim, u pitanju utopija, već više nada infantilnog tipa, poput verovanja u višu pravdu i bolji svet koji se nalazi samo u bajkama. Ipak, šarmantnost im omogućava jednu od najveštijih i najefektivnijih političkih promocija u našem vremenu. Akcije Anonimusa se odvijaju putem „bacanja grudve snega”: ko počinje akciju obaveštava druge preko on-line foruma i uz podršku istomišljenika na interneta akcija postepeno dobija oblik.

Ovi hakeri deluju kao model kako bi institucije u budućnosti mogle izgledati – umrežene, nasuprot hijerarhizovanim; sa pravilima, kulturom i vrednostima, ali bez stalnih obaveza i zaduženja, u kojima je svaki pojedinac jednako zastupljen. Na kraju studije, autor odgovara i na ključno pitanje kako da Okupiraj, Anonimusi ili neka srodna grupa ostvari „nenasilnu revoluciju”? Jedino  da svoju ideju toliko razviju da preraste u proceduralni process koji podrži većina građana.

promo uni web 1a

BOAROV: O knjizi Putin i barsunasta gerila

Dimitrije Boarov, novinar nedeljnika VREME,

sa promocije knjige na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, maj 2008.

 

POVODOM KNJIGE BORISA VARGE «PUTIN I BARŠUNASTA GERILA»

 

Zbirka tekstova Borisa Varge «Putin i baršunasta gerila» zapravo okuplja tekstove posvećene političkim prilikama u zemljama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza koje su postale zasebne države, a nalaze se u trusnoj zoni između Rusije i Crnog i Kaspijskog mora – od Ukrajine, i Moldavije, preko Jermenije i Gruzije do Turkmenistana i Uzbekistana. Ova centralnoazijska zona postala je u globalnom geostrateškom smislu veoma bitna iz više razloga.

 

Prvo, zbog toga što čini područije izvanredno značajnih nalazišta nafte i gasa, i predstavlja nezaobilaznu teritoriju za transport nafte i gasa do velikih evropskih i svetskih potrošača. Drugo, što je reč o zemljama u kojima živi uglavnom islamsko stanovništvo ili je reč o zoni svojevrsnog sučeljavanja istočne i zapadne crkve, poput slučaja Ukrajine. Reč je, takođe, o državam sa odavno zatrtim autohtonim državotvornim društvenim snagama i sredinama bez demokratske tradicije. Sva tri spomenuta razloga, a ima in naravno još sijaset, davala su posle sloma komunizma i raspada SSSR-a jake razloge da se povede globalna utakmica za spoljni uticaj na ovu zonu.

 

Vargina knjiga objašnjava zašto je talas pokušaja da se ove zemlje demokratizuju ubrzano modernizuju i prisnije povežu sa takozvanom zapadnom civilizacijom uglavnom zaustavljen i kako je i zašto je to uspelo predsedniku RusijeVladimiru Putinu tokom drugog mandata. Da li je konzervacija ovih država u mešavini komunizma i feudalizma privremena ili opet na dugi rok – videćemo. Varga daje argumentaciju za tezu da je Putinova politika u toj zoni povratno omogućila polaganje temelja za povratak Rusije na takozvani model «autoritarne demokratije» i za njen pokušaj da se na tlasu fantastičnog poskupljenja energenata na svetskom tržištu vrati među vodeće sile sveta.

 

Novinar Boris Varga je već i samom činjenicom da je našeg čitaoca uveo u ovaj svet, o kome naša javnost gotovo ništa i nezna, učinio mnogo, a tim više što je na izvestan način upozorio sa kakvim temeljnim shvatanjima sada vladajuće ruske super strukture treba da računa i Srbija. S tim u vezi dozvolite da ovde dodam i nekoliko podataka i opaski o stanju ekonomskih odnosa Rusije i Srbije, da bih pokazao da zagovornici okretanja naše zemlje prema Kremlju u suštini više imaju na umu tamošnji model vladavine kakv priželjkuju Srbiji, a manje vode računa o vitalnim ekonomskim interesima srpske države.

 

Naime, teza srpske desnice da bi snažan geopolitički zaokret Srbije od Evrospke unije ka Ruskoj Federacaiji bio u saglasnosti i sa budućim vitalnim ekonomskim interesima Beogarada, t.j. teza da je u srpskim razvojnim projekcijama Rusija dobra alternativa za Evropu – daleko je od realnosti. Jednostavno, trgovinska razmena Srbije sa Rusijom od blizu 3 milijarde dolara u 2007. godini, uprkos snažnog poskupljenja nafte i gasa i dalje je oko šest puta manja od razmene Srbije sa zemljama Evropske unije, a nije veća ni od ukupne razmene Srbije sa zemljama izraslim na tlu bivše SFR Jugoslavije.

 

Kada je pak reč o finansijskoj saradnji i međusobnim investicijama, ni famozni energetski aranžman Srbije i Rusije (o gasovodu Južni tok i kupovini NIS-a) potpisan 25. januara ove godine u Moskvi, ako bude realizovan, neće Rusiju istaći kao budućeg «strateškog partnera» Srbije. Jer, podsetimo se, Rusija je između 2002. i 2007. godine na teritoriji Srbije investirala ukupno samo oko 300 miliona dolara i nalazi se tek na 11 mestu među ulagačima u Srbiju. Na primer, jedna mala Slovenija u Srbiju je u istom razdoblju investirala oko 1,4 milijardi dolara, a jedna ne mnogo veća Austrija je u tom periodu na prvom mestu među zemljama ulagačima u Srbiju sa investicijama od preko 2 milijarde dolara. Rusija ni sa kupovinom Naftne industrije Srbije sa najavljenim ukupnim ulaganjima od 900 miliona evra neće mnogo skočiti na lestvici ulagača u Srbiju, a gradnja magistralnog kraka gasovoda Južni tok još je praktično neizvesna, kao što je još neizvesna i trasa tog gasovoda preko Srbije. I na kraju, ali ne i najmanje zanimljivo je to – da su srpska preduzeća u Rusku Federaciju do sada investirala oko 450 miliona dolara, dakle, do sada značajno više nego ruske u Srbiju (reč je pre svega o investicijama Sintelona iz Bačke Palanke i Hemofarma iz Vršca).

 

Kad je reč o finansijskim odnosima, treba primetiti da su oni prilično netransparentni, pa ovde možemo samo naznačiti da Naftna industrija Srbije prema ruskim dobavljačima ima trenutno oko 400 miliona dolara nenamirenih obaveza. Sa druge strane, za Srbiju je bilo veoma značajno što je 26. aprila 2007. godine u Beogradu potpisan sporazum sa Ruskom Federacijom o regulisanju starog ruskog klirinškog duga od 288,5 miliona dolara, u kome je ruska strana prihvatila da se 188 miliona dolara iskoristi za pokriće dela starih srpskih dugova za gas, da 100 miliona dolara bude usmereno na revitalizaciju Hidroelektrane Đerdap 1, a preostalih 0,5 miliona dolara da se upotrebi za uvoz nuklearne opreme za Institut u Vinči. Međutim, taj sporazum još nije dao nikakve realne efekte. Ni, poznati sporazum SRJ i Vlade Ruske Federacije o slobodnoj trgovini, koji su srpski političari shvatili kao pogodnost za otvaranje nekakvih «reeksportnih» kanala preko Srbije, između zemalja koje takve ugovore nemaju i ruskog tržišta, još nije ratifikovan, niti može dati ono što se od njega očekivalo.

 

Ako se vratimo tekućoj trgovini između dve zemlje, tačno je da je Rusija na prvom mestu među uvoznicima u Srbiju, sa 2.520,5 miliona dolara isporuka u toku 2007. godine (u odnosu na 2006. godinu, većim za 17,6%), ali u tom uvozu 77% zauzimaju nafta (43%) i gas (34%), za koje je plaćeno oko 1,96 milijardi dolara – pa se po tome Srbija ne razlikuje mnogo od drugih zemalja u regionu, pa i većine drugih evropskih zemalja. Za Srbiju je sigurno veoma značajno što joj je Rusija peti po značaju partner u izvozu, koji je prošle godine dostigao 451,5 miliona dolara (i u odnosu na 2006. godinu se povećao čak za 43,7%), ali pri tome ne treba zaboraviti da ona dvostruko više izvozi u Bosnu i Hercegovinu ili Crnu Goru.

 

Prema podacima Privredne komore Srbije, kada se poredi struktura robne razmene između Srbije i Ruske Federacije sa onim koja je postojala u razmeni Srbije sa Sovjetskim Savezom, vidi se da, sa gledišta Srbije, na uvoznoj strani ima malo promena (energenti i metali), ali da je u izvozu došlo do krupnih pomeranja. Tako je učešće robe široke potrošnje u srpskom izvozu na rusko tržište smanjeno sa 30 na svega 6,5%, a izvoz sirovina i repromaterijala snažno je povećan na račun izvoza mašina i opreme (čije je učešće opalo sa nekadašnjih 40 na samo 20%). To se vidi i po redosledu najzastupljenijih proizvoda koji se iz Srbije izvoze u Rusiju – na prvih 10 mesta su podni pokrivači, hartija i karton, lekovi, sveže jabuke, parketne ploče, provodnici od bakra, tkanine, mašine za valjanje i dizalice.

 

Sve u svemu, iz navedenih činjenica teško je izvući zaključak o mogućem eksplozivnom rastu srpsko-ruskih ekonomskih odnosa, a još manje o mogućnosti da Ruska Federacija, doista, na privrednom terenu «zameni» u Srbiji Evropsku uniju.

GL: Ko je Putin i gde je Srbija

Gradjanski list, 2008

Autor: S. Nikić

Primamivši vrlo lako domaće čitalaštvo i ovdašnju javnost koju i samu “boli tranzicija”, dopisnik kuće BBC za Jugoistočnu evropu Boris Varga u koricama svoje druge po redu knjige “Putin i baršunasta gerila” daje široki uvid u poznavanje fakata i tekućih procesa celog regiona takozvanih postkomunističkih društava. Ovim Varga, već sada po oceni kritike, postaje zapravo pionir beležnik sveukupnog vremena nakon pada berlinskog zida, građanskih ratova iz devedesetih, pa sve do narandžastih, oktobarskih ili tzv. revolucija tulipana i crvenih ruža u naizgled dalekoj Gruziji ili Kirgistanu. Možda u tome leži činjenica što je knjiga “Putin i baršunasta gerila” kao smeo poduhvat da se raščlani razvoj zemalja bivšeg Sovjetskog saveza, kao i u vezi s tim balkanski epilog Jugoslovenskih republika i njihova budućnost, brzo ušla u libar poželjnog studentskog dopunskog štiva savremene literature na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

 

 

Kosovo

– Društveno-politički aspekt samo je jedan od dimenzija knjige, koja se još bavi tranzicijom ekonomije u bivšim komunističkim republikama i “energetskim ratovima”, tj. novim vidovima bezbednosti, pre svega energetske, koja sve više određuje smer međunarodnih odnosa u svetu. Čitaoci u ovoj knjizi saznaće više o energetskim sporazumima ne samo Rusije i zemalja u regionu, među ostalim i Srbije, već i o “energetskoj gladi” u celoj Evroaziji– objašnjava za naš list Boris Varga, koji već gotovo deset godina izveštava iz više od 16 zemalja Jugoistočne Evrope. Odlazeći na teren u Ukrajinu, Belorusiju, Rusiju ili, pak, Kosovo, Varga prenosi živa svedočanstva tamošnjeg faktičkog stanja i života običnog sveta, ali i političkih intriga. Kako su već sami čitaoci knjige “Putin i baršunasta gerila” primetili na internet raspravama putem Varginih primera saznajemo da naša tranzicija ima možda manje ubojito i pogubno dejstvo kada se uporedi sa recimo tranzitivnim Turkmenistanom i sličnim režimima.

– Problem tranzicije Srbije i Kosova knjiga posmatra kao zaostavštinu hladnoratovske politike u kontekstu svih separatističkih republika na prostoru bivšeg komunističkog i sovjetskog tabora, kao što je Transdnjestarska Republika u Moldaviji, Abhazija i Južna Osetija u Gruziji i Nagorno Karabah u Azerbejdžanu, kao i potencijalnih kriznih teritorija koje prete da se pretvore u novi međuetnički konflikt, kao što je Krim u Ukrajini”– priča Varga.

Rusija vs Zapad

Knjigu “Putin i baršunasta gerila” objavila je IK “Vreme”, a njeno pojavljivanje nije izbeglo mahom pozitivne komentare srpske intelektualne sredine. Latinka Perović ju je nazvala “enciklopedijom tranzicije bivših sovjetskih republika”, koja mnogo govori o savremenoj Rusiji, kao i interesima koje Ruska Federacija može da ima u regionu i na Balkanu, a koje malo poznajemo. Dragoljub Žarković iz “Vremena” smatra knjigu detaljnom analizom, poput sklapanja mozaika o preraspodeli moći i pitanju budućeg mira u svetu. Međutim, Vargin opis revolucija nije u skladu sa preovlađujućim mišljenjem naše sredine, ali i političkih vrhuški u sredinama protiv kojih su se baršunasti prevrati i desili, da su narandžaste i slične revolucije nametnute od svetskih moćnika sa Zapada. Varga, međutim, ne poriče da one jesu širenje zapadnog modela demokratija, ali nenasilnim putem.

Knjigu je bilo teško pisati zbog kratke vremenske distance od opisanih događaja, od koji su mnogi još u razvojnom procesu. Ali, knjiga se stoga na jedan pooštreni metodološki način bavi topljenjem jednopolranosti u svetu, koja je nastala nakon pada Berlinskog zida, nastajanju više centara moći u Evroaziji, ambicijama Sjedinjenih Američkih Država u tom regionu i teškoćama s kojima se sreće Evropska unija pri formiranju svoje spoljnje politike i problemima širenja NATO-a na Istok – zaključuje Boris Varga, koji je svojom knjigom otvorio poglavlje sagledavanja istorije tzv. istočnog bloka, ali u jeku njenog raspleta u kom i Srbija igra važnu ulogu.

Simbol

Knjiga “Putin i baršunasta gerila” takođe se bavi novim političko-ekonomskim organizacijama kojima je prioritet pitanje svaremene bezbednosti, kao što je Šangajska organizacija za saradnju (koju smatraju evroazijskim NATO-om), predvođena Kinom i Rusijom. Zatim, GUAM, akronim za Gruziju, Ukrajinu, Azerbejdžan i Moldaviju, prozapadnu organizaciju koja se bavi pitanjima obezbeđivanja novih energetskih koridora od Baltičkog i Crnog do Kaspijskog mora, s ciljem da se oslabi ruski monopol na energente. Dat je detaljan uvid u tzv. baršunastih» revolucije od 2000. do 2005. godine od Jugoistočne Evrope do Centralne Azije i zaustavljanje tog društveno-političkog talasa od strane Rusije i njenih političkih saveznika: Uzbekistana, Kazahstana i naravno Belorusije. Naslov knjige je svojevrsna politička metafora, naime “Putin” kao simbol za pojavu nove autoritarne demokratije istočno-evroazijskog tipa, a “baršunasta gerila” kao simbol kontinuiteta baršunastih revolucija s’ kraja osamdesetih godina– ističe Varga.