Reč na promociji knjige u Centru za kulturnu dekontaminaciju
u Beogradu, 23. marta 2018.

Knjiga koja zasluzuje rasprave

Dragan Jović: Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskoj; Fraktura, Zaprešić 2017, str. 406

Piše: Latinka Perović

Source: http://yuhistorija.com/serbian/aktuelnosti_txt19.html

Izdavač knjige Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskoj – koju večeras predstavljamo – je „Fraktura“ iz Zaprešića nedaleko Zagreba.

Njen autor je Dejan Jović, profesor političkih znanosti u Zagrebu i gostujući profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Jedinstvena pozicija da izbegne ono što mi je jednom prilikom rekao u Zagrebu: niti zagrebačka intelektualna zajednica poznaje Beograd, niti beogradska – Zagreb. Obe istrajavaju na stereotipima.

Profesor Dejan Jović je poznat beogradskoj akademskoj javnosti. Njegova knjiga Jugoslavija država koja je odumrla objavljena je 2003. godine i u Beogradu, izazvavši polemiku. Njegova najnovija knjiga Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskojfeljtonizirana je u beogradskom dnevniku Danas. Beogradski nedeljnik Novi magazin objavio je intervju sa autorom knjige. Vaše prisustvo na večerašnjoj promociji potvrđuje veliko interesovanje za nju. U napetim političkim odnosima između dve države – i pojava knjige i razgovori o njoj su relaksirajući.

Reč je o knjizi koja zaslužuje rasprave. Ona ima istorijsku i teorijsku razinu, dobar uvid u stara i nova istraživanja u Hrvatskoj, kao i uvid u obimnu inostranu literaturu, prevedenu i neprevedenu. Ali, knjiga je pisana i iz lične perspektive. Jović je od 2004, do 2006. godine bio poseban savetnik ministara inostranih poslova, a od 2010, do 2014. godine glavni analitičar predsednika Hrvatske Ive Josipovića. Pošto se „ogrešio“ o službenu istinu o Domovinskom ratu, bio je prisiljen na ostavku, a predsedniku Josipoviću je i iz akademskih krugova zamereno zbog izostanka sigurnosne provere.

Svesna sam uloge koju večeras imam: učestvujem u predstavljanju višeznačne knjige Rat i mit… Kretaću se, dakle, njenim glavnim linijama tek nagoveštavajući ona njena mesta koja podstiču raspravu.

* * *

U fokusu Jovićeve knjige je Hrvatska u poraću. U vrlo pregnantnom tekstu „Uvod i glavni argument“ postavljena su pitanja i više nego nagovešteni odgovori. Reklo bi se da je u ovom tekstu sažet sadržaj knjige. Međutim, to ne može da zameni čitanje celine koja je, po mome mišljenju, vrlo složena.

Jovićevo ključno pitanje je: zašto Hrvatska koja je u ratu devedesetih godina ostvarila sve svoje ciljeve: stekla nezavisnost, međunarodno priznata, ostvarila teritorijalnu celovitost, postala članica NATO i Evropske unije – 25 godina posle rata, živi u vanrednom stanju? Zašto joj je potreban mit o ratu kao isključivo pravednom i oslobodilačkom, kao „tvoriteljskom“? Jer, paralelno sa idejom o hiljadugodišnjem snu o državi, stvara se mit o Domovinskom ratu kao nultoj tački hrvatske istorije? Zašto je bila potrebna Deklaracija o Domovinskom ratu, kojom je udaren pečat interpretaciji rata? Doneta 2000. godine, kada je na vlasti bila Socijaldemokratska partija, opozicija Hrvatskoj demokratskoj zajednici, Deklaracija je dovela do pomirenja, do jedinstva u nacionalizmu, do „mešanja kostiju“ i „mešanja ideja“. Zašto je postala tako važna, egzistencijalno važna, interpretacija Domovinskog rata? Zašto su dužnosnici savremene Hrvatske insistirali na tome da istoriju Hrvatske mogu pisati samo Hrvati, a za rad na istorijskim izvorima starim više od 30 godina bila potrebna sigurnosna provera istraživača i specijalne državne komisije. Hrvatska, zaključuje Jović, nije postala država liberalne demokratije, već, uz Kosovo, etnički najhomogenija država od svih koje su proizišle iz Jugoslavije. Homogenija i od Slovenije. Na delu je etnototalitarizam, termin koji Jović uvodi umesto banalnog terminaetnonacionalizam. Zašto je interpretacija Domovinskog rata postala uslovom za održanje tekovina ostvarenih u ratu devedesetih godina?

Poljski filozof Lešek Kolakovski u svom delu Prisutnost mita, koje je na srpski jezik prevedeno 1989. godine, kaže:

„U trajnosti mitova i inerciji konzervativizma uvek postoji izvestan razlog koji treba otkriti“.

Ako sam dobro razumela Dejana Jovića, on upravo to pokušava dekonstruišući mit o Domovinskom ratu. Moram da napomenem da ta potreba ne važi samo za Hrvatsku. Na njenom tragu su dve važne knjige nastale u Beogradu: Boj na Kosovu Ivana Čolovića i Teški teret prošlosti Milana Subotića, nažalost još uvek samo u elektronskoj verziji, o slučaju Poljske.

Uz neizbežan rizik, koji nosi predstavljanje svake knjige, pa i ovo moje, knjige Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskoj, pokušaću da ocrtam njene glavne linije. To jest: da formulišem ono što mi se u njoj kao pojava u postjugoslovenskim zemljama čini da je opšte, a šta posebno, hrvatsko.

* * *

Spoljni činioci nisu, po Dejanu Joviću, bili odlučujući za raspad Jugoslavije i ratove devedesetih godina prošlog veka. Ako se ne varam, mislim da on čak reč zavera i ne pominje. Ali ni ratovi nisu zamislivi bez promene međunarodnog okvira i nestanka paradigme o nepovredivosti granica koje je ustanovila Helsinška povelja 1975. godine. Ujedinjenje Nemačke bilo je onaj događaj koji je izazvao tektonski poremećaj ne samo u Evropi nego i u svetu. Široko su otvorena vrata reviziji Drugog svetskog rata: njegova je interpretacija postala pravo bojno polje. Ali, recepcija tog događaja bila je različita. Na Zapadu, u srcu Evrope, kako kaže Dejan Jović, odgovor je bio – integracije; na jugoistoku: stvaranje nacionalnih država. Tu se nije dogodila 1989, već 1990. i 1991. Vraćamo se u XIX vek, pisali su ideolozi srpskog nacionalizma. Ratovaćemo sa Hrvatima, Muslimanima i Albancima. Baš kako je i bilo.

Tranzicija u Jugoslaviji imala je, uz tri opšta elementa (ideološki, politički, ekonomski) i dva posebna: iz mira u rat, iz rata u mir. Jović ističe moguće ishode tranzicije. Od nje se može odustati (Arapsko proleće), krenuti u regresiju (neke azijske zemlje Sovjetskog Saveza, gde su predstavnike sovjetske nomenklature zamenile dinastije – to je kod nas istraživao i objavio odlične knjige Boris Varga); zatim prividna tranzicija (zemlje Višegradske grupe i bivše Jugoslavije) sa prihvatanjem zapadnoevropskog zakonodavstva koje ne prodire u društveni supstrat, lepi se spolja i izaziva frustraciju. U svim tim zemljama stvara se politička klasa koja svoje posebne interese nameće kao narodne: nacionalizam joj služi kao ideologija, rat kao sredstvo. Jović se razložno pita da li većina igde preferira liberalnu demokratiju i liberalne lidere? On upozorava na tradiciju autokratije i opoziciju koja menja aktuelnog autokratu da bi se, u ne-promenjenom socijalnom i ekonomskom kontekstu, ponovo javio autokrata. Tako se kretanje vrti u začaranom krugu. Dodala bih tome i matricu neponavljanja zapadnoevropskog puta, to jest odbacivanja kapitalizma i liberalizma. I shvatanja komunizma kao aberacije, a ne kao razdoblja jedinstvenog istorijskog procesa u kome je permanentno osujećivana alternativa. Posle 1989. godine, posle promene statusa quo, i do tada vladajuće paradigme, u alternativu je trebalo „uskočiti“. Ali, kako? To pitanje je u Srbiji postavljao i na njega tražio odgovor, Zoran Đinđić.

Jović najveću pažnju posvećuje unutrašnjim razlozima raspada Jugoslavije. I mene vlastita istraživanja, a i lično iskustvo, uveravaju da se Jugoslavija iznutra raspala. Za Jovića su raspad Jugoslavije i rat devedesetih godina dve teme. Ali do rata je ipak došlo. Jugoslavija nije jednostavno „odumrla“. Na neki način, rat se i dalje vodi, samo drugim sredstvima. I ne samo u Hrvatskoj i samo iz Hrvatske. Proklamuje se pomirenje, a na delu je nepoverenje. A, nepoverenje je, kako je govorio srpski istoričar iz Bosne i Hercegovine, Milorad Ekmečić, gore od rata. Zašto?

Tačno je da do rata nije dovela „vekovna mržnja“ između Srba i Hrvata. Ali, i da je odnos između ova dva naroda bio odlučujući i za prvu i za drugu Jugoslaviju. Kroz celu svoju istoriju, Jugoslavija je tražila formulu održivosti. Srbi i Hrvati, to jest njihove intelektualne i političke elite, formulisale su dva različita shvatanja države: centralistička i unitarna i – složena, to jest federalna i konfederalna. Bilo je pokušaja sporazuma, ali su oni, kao u slučaju Krfske deklaracije iznevereni, ili su, kao 1939. godine došli prekasno, pa i tada uz otpor.

Tek 2011. godine u Beogradu su objavljeni svi projekti prvog ustava jugoslovenske države. Pisali su ih: političke partije, društvene grupe, pojedinci. Među njima nema nijednog u kome je dovođena u pitanje jugoslovenska država, ali je mnogo onih, i sa srpske strane, koji su preferirali složenu državu, federaciju ili konfederaciju. To se ponovilo i sedamdesetih godina XX veka. Prvi put o mogućnosti građanskog rata u socijalističkoj Jugoslaviji govorilo se u vreme rada na ustavnim amandmanima 1971. godine koji su bili osnov za Ustav 1974. godine. Bila sam iznenađena da veoma akribični Dejan Jović o tome gotovo ne govori. Srbija je u tim raspravama, i internim i javnim, bila na jednoj strani, sve ostale republike na drugoj. Ustav iz 1974. godine donet je na bazi odnosa snaga, i taj odnos je važio do 1980. godine, do smrti Josipa Broza Tita.

* * *

U obe Jugoslavije postoji granica na kojoj postaje upitan opstanak Jugoslavije. U prvoj Jugoslaviji to je ubistvo političkih prvaka hrvatskog naroda u Narodnoj skupštini 1928. godine. U drugoj – Karađorđevo 1. decembra 1971. godine, kada je faktički smenjeno legalno rukovodstvo Hrvatske, bez prethodne rasprave u jugoslovenskim institucijama o pitanjima koja je pokretala Hrvatska. To je bilo moguće, kao što izvori pokazuju, uz podršku dela srpskog rukovodstva.

Ruzvelt je Srbe i Hrvate video kao dva antagonizirana naroda, i zbog toga je bio protiv zajedničke države. A, Aleksandar Tišma je u svom Dnevniku, objavljenom 2000. godine, pisao da je Titov kompromis spasio Hrvate od osvete Srba, a Srbe od sopstvene osvete Hrvatima. Antagonizam je izazivalo različito shvatanje države, a mit o državi je ne samo u podlozi mita i jednog i drugog naroda nego i političke pragme.

Među uzrocima koji su doveli do rata Jović posebnu pažnju posvećuje „faktoru Milošević“. Ali, Milošević samo kristališe proces koji traje mnogo duže. Praktično, od Drugog zasedanja AVNOJ. Do pomirenja sa stvarnošću u Srbiji dolazi 1948. godine. Vodeći srpski praksisovac, Mihailo Marković pisao je da je to Titova najveća pobeda: dobio je pristanak Srba za eventualni rat sa Crvenom armijom, da bi se sačuvala nezavisnost. Ali, ono što je bilo ispod površine, izbija na svetlo dana polovinom šezdesetih godina XX veka: 1965 – neuspeh privredne reforme, 1966, uklanjanje Aleksandra Rankovića, 1986, Memorandum SANU. Tada partijski vrh Hrvatske uspostavlja vezu sa disidentima Hrvatske, a srpski disidenti učestvuju u pisanju Memoranduma SANU. Jedan od njih odlazi u Zagreb sa projektom ustava na načelu jedan čovek – jedan glas. Zagrebački deo Praxisa (Eugen Pusić, Rudi Supek) odgovara: „to je udarac u temelje države“, i jugoslovenski praksisovci prestaju da deluju kao celina. Dolazi do antibirokratske revolucije. Ako je na mitinzima, ali i na XIV kongresu SKJ, Slobodan Milošević, u ime Srbije, odbacio sve reforme, šta mu je drugo ostalo nego da krene u rat.

Ali, šta je racionalno, šta je onaj „stvarni razlog“, o kome govori Lešek Kolakovski, mita u Domovinskom ratu. Zašto je iz kolektivnog Mi bilo potrebno izbaciti Drugog, pre svega Srbe i Jugoslovene? Po Joviću, to su strah i neizvesnost. Hrvatskoj je potrebanetnonacionalni totalitarizam da bi se oslobodila drugih, da bi postala isključivo hrvatska. Na to utiče njeno proživljeno iskustvo. Države su nestajale: Austro-Ugarska, Kraljevina Jugoslavija, NDH, Socijalistička Jugoslavija, Republika Hrvatska. Kao i, geografski položaj savremene Hrvatske, dužina njenih novih granica, demografski pad. Odgovor vladajuće političke klase na te razloge nije liberalna demokratija već etničko jedinstvo.

Sam Jović ukazuje da je društvo, ipak, složenije. Dokaz su istraživanja koja o tome svedoče, knjige samog Jovića, koje se objavljuju u Hrvatskoj i o kojima se raspravlja. Najzad, Hrvatska je članica NATO i Evropske unije. Srpski nacionalisti to gube iz vida. Pravu optiku im otežava takođe mit o jedinstvu Srba u vremenu i prostoru: Srbi su nepromenljivi od Srednjeg veka do danas. Ni političkoj klasi u Srbiji ne odgovara pluralna istoriografija koja ih podseća na onu tendenciju u srpskoj političkoj misli koja je odbacivala ideju Velike Srbije kao, po definiciji nespojivu sa idejom moderne i demokratske države. Izdeljeni istorijom, delovi srpskog naroda imaju i svoje posebne istorije, i deo su identiteta naroda sa kojima su živeli i obrnuto. To važi za sve države nastale na tlu bivše Jugoslavije. Bez takve politike identiteta sve će one nastaviti da se vrte u „začaranom krugu“, udaljavajući se od alternative, koju Jović vidi u liberalnom društvu i državi. Njegova je knjiga pledoaje za slobodu, a i sama je njen izraz.

Reč na promociji knjige u Centru za kulturnu dekontaminaciju
u Beogradu, 23. marta 2018.

REPUBLIKA br.568-569, 01-31.03.2014.

INFANTILNA UTOPIJA I GRUDVA SNEGA

Author: Zivan Lazic

Source: http://www.republika.co.rs/568-569/25.html

Boris Varga: „Od ‘šarenih revolucija’ do Anonimusa“ Vojvođanska politikološka asocijacija, Novi Sad, 2013.

Varga analizira pobune klasičnog nenasilnog tipa na ulicama, kao što su „šarene revolucije”, ali i aktuelne, a u budućnosti mnogo moćnije, pobune preko interneta i društvenih mreža – od pokreta Okupiraj, uzbunjivača poput Asanža i Snoudena do humanitarnih akcija miliona Anonimusa.

Pre nekoliko godina, Boris Varga je doktorirao na temu „Izborne revolucije u bivšim socijalističkim državama“. Kako su se potom transformacije i protesti proširili na bezmalo ceo globus, a tehnike ispoljavanja bunta poprimile nove, tehnologizovane forme, mladi novosadski politikolog je  nastavio da proučava društvena gibanja; rezultat je knjiga „Od ‘šarenih revolucija’ do Anonimusa“.  Sasvim atipično za ovdašnju naučnu zajednicu, autor se ne bavi samo proteklim, već i aktuelnim, pa, u smislu mogućih dešavanja, i budućim promenama zasnovanim na nenasilnim pobunama građana. Dok su u „šarenim revolucijama” stanovnici bivših komunističkih država tražili više slobode, demokratije i, pre svega, slobodne izbore, na drugim globalnim tačkama demonstranti su zahtevali, sposobniju vladu, odgovorniji kapitalizam i pravedniju raspodelu između zarade radnika i profita kapitaliste. Svetska finansijska kriza je, u međuvremenu, drastično uticala na socijalne prilike i na stabilnost političkih režima. „Arapsko proleće” je otvorilo pitanje mogu li se demokratizovati države sa većinskim muslimanskim stanovništvom, u šta su do tada sumnjali teoretičari. „Beli protesti” podstaknuti nedemokratskim izborima u Rusiji 2011. godine su podigli na bunt srednju klasu, onu koja je i nastala nakon Putinovih reformi kojima je zaustavio propadanje Rusije 90- tih godina prošlog veka. Krajem iste sezone na Volstritu je buknuo Pokret Okupiraj. Neizvesno je kakve će posledice po politiku širom sveta imati pojava i naglo uvećanje prekarijata, nove klase ljudi bez stabilnih prihoda i krajnje neizvesne budućnosti.

Nemerljiva uloga interneta

Globalne proteste, za šta su ranije bile potrebne godine, ako su uopšte bile i moguće u ovolikom broju, omogućio je internet koji je bespovratno promenio ne samo komunikaciju, već i naš svakodnevni način života.  Kako ističe politikolog Brus Akerman za nov tip „liberalne revolucije” dovoljno je samo da se svesno društvo mobiliše u cilju promena postojećih principa; internet, nov nedržavni međunarodni akter, savršeni je izum (i) za takvu namenu. Nisu moderni izazovi demokratiji jedino namešteni izbori. Kontrolisana štampa i narušena privatnost, aktuelnost korupcije, etničkog nacionalizma i desekularizacija  čine da se uporedo sa zahtevima za više pravde i „kvalitetnijom” demokratijom, stvaraju i nove forme autoritarnosti. Varga analizira pobune klasičnog nenasilnog tipa na ulicama, kao što su „šarene revolucije”, ali i aktuelne, a u budućnosti mnogo moćnije, pobune preko interneta i društvenih mreža – od pokreta Okupiraj, uzbunjivača poput Asanža i Snoudena do humanitarnih akcija miliona Anonimusa.

U „Šarenim revolucijama” su izvršene smene režima putem stroge kontrole izbornog procesa i mobilizacije birača, uz pomoć nenasilne pobune civilnog društva. Visok nivo obrazovanja u bivšim socijalističkim sistemima Istočne Evrope (pojedinac se školovao u proseku 10,66 godina, naspram 5,26 u Latinskoj Americi) korelira sa željama građana za promenama, ali, svemu je doprinela i novčana pomoć  Zapada, usmerena prvenstveno motivaciji  javnosti da iziđe na izbore, organizaciji opozicije, podsticanju pojedinih nezavisnih medija i kontroli izborne procedure. Možda je visok nivo obrazovanja faktor što su „izborne revolucije”, evropska specifičnost, mada se bitnim pokazalo tempiranje nenasilnih protesta u vreme kada nepopularnost autoritarnog režima dostižu vrh. Arapsko proleće bilo je drugačije…

Nedostatak alternative

Varga propituje ulogu crkve u gibanjima i preispituje stav Linca i Stepana  da je pravoslavno hrišćanstvo, inspirisano cezaropapizmom, okrenuto zavisnosti od države, koncepcijski  nacionalno, a funkcioniše po sistemu autokefalija, priznatih i nepriznatih. Autor je mišljenja da su i pravoslavne crkve podržale zahteve za izbornu demokratiju i regularnost, ali je uloga crkve determinisana izrazitim antievropeizmom i antiliberalizmom. Posebno poglavlje posvećeno je savremenim protestima, trima na prvi pogled odvojenim fenomenima, demonstracijama pokreta Okupiraj, aktivnošću uzbunjivača i šeretlukom hakerske grupe Anonimus.

Smatrajući da je Volstrit uzročnik ekonomske krize, pokret Okupiraj, bez jasnog vođstva i organizacije, je tokom jeseni 2011.godine stvorio kamp, komunu i na brojne načine demonstrirao u finansijskom distriktu Njujorka, u Zukoti parku; organizovali su protesne šetnje, blokirali finansijsko delovanje onih  delova grada gde se nalaze vodeće banke i najvažnije finansijske institucije, podržavali vlasnike oduzetih kuća. U suštini, Okupiraj je protest protiv društvene i ekonomske nejednakosti između 1 odsto bogatih i 99 odsto siromašnih. Bori se protiv snažnog uticaja velikih korporacija na politiku, tvrdeći da „ne postoji poverenje u zvanično izabrane predstavnike koji zastupaju bogate donore, te da sprega izabranih parlamentarnih predstavnika i korporativnih interesa vodi izraženoj korupciji i kriminalu, podrivajući ekonomiju i politički sistem, odnosno demokratiju.” Izrazita socijalnost pokreta se vidi u zalaganjima za „stvaranje više i bolje plaćenih radnih mesta, kao i za temeljitu reformu bankarskog sistema.” Oštriji zahtev je stav da „izrada tehnologije, znanje i kultura treba da budu pristupačni svima, sa većom slobodom na internetu – od pristupa, kreiranja, modifikacije do distribucije.” Nakon što je vlast rasterala ulične proteste, Okupiraj se raširio na niz malih zajednica koje funkcionišu na internetu i povremeno u prostoru. Mada sebe na sajtovima definiše kao anarhistički, u javnosti se percepira kao levičarski. Nedostaje jasan strukturni paket „novog socijalnog pitanja” kao matrice za gradnju alternativne paradigme, te, prema Vargi, liči evropskoj radikalnoj levici i pomera težište od antikapitalizma ka kritici neoliberalizma.

Domet šokirajućeg humora

Mada niko ne zna ko su, Anonimusi su se od aprila 2012.godine našli na listi 100 najuticajnijih, sa posebnim ukusom za šokirajući humor i prezir prema vlastima. Sa maskom Gaja Fouksa kao zaštitnim znakom, „neka su vrsta hibridnog entiteta, stvorenja sa internet mreže otelotvorena u realnom svetu”, koji nenaslno, ilegalno ili legalno, a uz pomoć digitalnog alata, off-line protest i sajbernapada, postižu političke ciljeve. Anonimuse takođe nemaju ni organizaconu strukturi, ni lidera, pa ih mnogi shvataju kao fenomen – „sve i istovremeno ništa”, koji deluju bez poštovanja autoriteta, povremeno osvetnički sa porukom koju filozofi nazivaju „principom nade”. Nije, međutim, u pitanju utopija, već više nada infantilnog tipa, poput verovanja u višu pravdu i bolji svet koji se nalazi samo u bajkama. Ipak, šarmantnost im omogućava jednu od najveštijih i najefektivnijih političkih promocija u našem vremenu. Akcije Anonimusa se odvijaju putem „bacanja grudve snega”: ko počinje akciju obaveštava druge preko on-line foruma i uz podršku istomišljenika na interneta akcija postepeno dobija oblik.

Ovi hakeri deluju kao model kako bi institucije u budućnosti mogle izgledati – umrežene, nasuprot hijerarhizovanim; sa pravilima, kulturom i vrednostima, ali bez stalnih obaveza i zaduženja, u kojima je svaki pojedinac jednako zastupljen. Na kraju studije, autor odgovara i na ključno pitanje kako da Okupiraj, Anonimusi ili neka srodna grupa ostvari „nenasilnu revoluciju”? Jedino  da svoju ideju toliko razviju da preraste u proceduralni process koji podrži većina građana.

Gradjanski list, 2008

Autor: S. Nikić

Primamivši vrlo lako domaće čitalaštvo i ovdašnju javnost koju i samu “boli tranzicija”, dopisnik kuće BBC za Jugoistočnu evropu Boris Varga u koricama svoje druge po redu knjige “Putin i baršunasta gerila” daje široki uvid u poznavanje fakata i tekućih procesa celog regiona takozvanih postkomunističkih društava. Ovim Varga, već sada po oceni kritike, postaje zapravo pionir beležnik sveukupnog vremena nakon pada berlinskog zida, građanskih ratova iz devedesetih, pa sve do narandžastih, oktobarskih ili tzv. revolucija tulipana i crvenih ruža u naizgled dalekoj Gruziji ili Kirgistanu. Možda u tome leži činjenica što je knjiga “Putin i baršunasta gerila” kao smeo poduhvat da se raščlani razvoj zemalja bivšeg Sovjetskog saveza, kao i u vezi s tim balkanski epilog Jugoslovenskih republika i njihova budućnost, brzo ušla u libar poželjnog studentskog dopunskog štiva savremene literature na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Kosovo

– Društveno-politički aspekt samo je jedan od dimenzija knjige, koja se još bavi tranzicijom ekonomije u bivšim komunističkim republikama i “energetskim ratovima”, tj. novim vidovima bezbednosti, pre svega energetske, koja sve više određuje smer međunarodnih odnosa u svetu. Čitaoci u ovoj knjizi saznaće više o energetskim sporazumima ne samo Rusije i zemalja u regionu, među ostalim i Srbije, već i o “energetskoj gladi” u celoj Evroaziji– objašnjava za naš list Boris Varga, koji već gotovo deset godina izveštava iz više od 16 zemalja Jugoistočne Evrope. Odlazeći na teren u Ukrajinu, Belorusiju, Rusiju ili, pak, Kosovo, Varga prenosi živa svedočanstva tamošnjeg faktičkog stanja i života običnog sveta, ali i političkih intriga. Kako su već sami čitaoci knjige “Putin i baršunasta gerila” primetili na internet raspravama putem Varginih primera saznajemo da naša tranzicija ima možda manje ubojito i pogubno dejstvo kada se uporedi sa recimo tranzitivnim Turkmenistanom i sličnim režimima.

– Problem tranzicije Srbije i Kosova knjiga posmatra kao zaostavštinu hladnoratovske politike u kontekstu svih separatističkih republika na prostoru bivšeg komunističkog i sovjetskog tabora, kao što je Transdnjestarska Republika u Moldaviji, Abhazija i Južna Osetija u Gruziji i Nagorno Karabah u Azerbejdžanu, kao i potencijalnih kriznih teritorija koje prete da se pretvore u novi međuetnički konflikt, kao što je Krim u Ukrajini”– priča Varga.

Rusija vs Zapad

Knjigu “Putin i baršunasta gerila” objavila je IK “Vreme”, a njeno pojavljivanje nije izbeglo mahom pozitivne komentare srpske intelektualne sredine. Latinka Perović ju je nazvala “enciklopedijom tranzicije bivših sovjetskih republika”, koja mnogo govori o savremenoj Rusiji, kao i interesima koje Ruska Federacija može da ima u regionu i na Balkanu, a koje malo poznajemo. Dragoljub Žarković iz “Vremena” smatra knjigu detaljnom analizom, poput sklapanja mozaika o preraspodeli moći i pitanju budućeg mira u svetu. Međutim, Vargin opis revolucija nije u skladu sa preovlađujućim mišljenjem naše sredine, ali i političkih vrhuški u sredinama protiv kojih su se baršunasti prevrati i desili, da su narandžaste i slične revolucije nametnute od svetskih moćnika sa Zapada. Varga, međutim, ne poriče da one jesu širenje zapadnog modela demokratija, ali nenasilnim putem.

Knjigu je bilo teško pisati zbog kratke vremenske distance od opisanih događaja, od koji su mnogi još u razvojnom procesu. Ali, knjiga se stoga na jedan pooštreni metodološki način bavi topljenjem jednopolranosti u svetu, koja je nastala nakon pada Berlinskog zida, nastajanju više centara moći u Evroaziji, ambicijama Sjedinjenih Američkih Država u tom regionu i teškoćama s kojima se sreće Evropska unija pri formiranju svoje spoljnje politike i problemima širenja NATO-a na Istok – zaključuje Boris Varga, koji je svojom knjigom otvorio poglavlje sagledavanja istorije tzv. istočnog bloka, ali u jeku njenog raspleta u kom i Srbija igra važnu ulogu.

Simbol

Knjiga “Putin i baršunasta gerila” takođe se bavi novim političko-ekonomskim organizacijama kojima je prioritet pitanje svaremene bezbednosti, kao što je Šangajska organizacija za saradnju (koju smatraju evroazijskim NATO-om), predvođena Kinom i Rusijom. Zatim, GUAM, akronim za Gruziju, Ukrajinu, Azerbejdžan i Moldaviju, prozapadnu organizaciju koja se bavi pitanjima obezbeđivanja novih energetskih koridora od Baltičkog i Crnog do Kaspijskog mora, s ciljem da se oslabi ruski monopol na energente. Dat je detaljan uvid u tzv. baršunastih» revolucije od 2000. do 2005. godine od Jugoistočne Evrope do Centralne Azije i zaustavljanje tog društveno-političkog talasa od strane Rusije i njenih političkih saveznika: Uzbekistana, Kazahstana i naravno Belorusije. Naslov knjige je svojevrsna politička metafora, naime “Putin” kao simbol za pojavu nove autoritarne demokratije istočno-evroazijskog tipa, a “baršunasta gerila” kao simbol kontinuiteta baršunastih revolucija s’ kraja osamdesetih godina– ističe Varga.