Dimitrije Boarov, novinar nedeljnika VREME,
sa promocije knjige na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, maj 2008.
POVODOM KNJIGE BORISA VARGE «PUTIN I BARŠUNASTA GERILA»
Zbirka tekstova Borisa Varge «Putin i baršunasta gerila» zapravo okuplja tekstove posvećene političkim prilikama u zemljama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza koje su postale zasebne države, a nalaze se u trusnoj zoni između Rusije i Crnog i Kaspijskog mora – od Ukrajine, i Moldavije, preko Jermenije i Gruzije do Turkmenistana i Uzbekistana. Ova centralnoazijska zona postala je u globalnom geostrateškom smislu veoma bitna iz više razloga.
Prvo, zbog toga što čini područije izvanredno značajnih nalazišta nafte i gasa, i predstavlja nezaobilaznu teritoriju za transport nafte i gasa do velikih evropskih i svetskih potrošača. Drugo, što je reč o zemljama u kojima živi uglavnom islamsko stanovništvo ili je reč o zoni svojevrsnog sučeljavanja istočne i zapadne crkve, poput slučaja Ukrajine. Reč je, takođe, o državam sa odavno zatrtim autohtonim državotvornim društvenim snagama i sredinama bez demokratske tradicije. Sva tri spomenuta razloga, a ima in naravno još sijaset, davala su posle sloma komunizma i raspada SSSR-a jake razloge da se povede globalna utakmica za spoljni uticaj na ovu zonu.
Vargina knjiga objašnjava zašto je talas pokušaja da se ove zemlje demokratizuju ubrzano modernizuju i prisnije povežu sa takozvanom zapadnom civilizacijom uglavnom zaustavljen i kako je i zašto je to uspelo predsedniku RusijeVladimiru Putinu tokom drugog mandata. Da li je konzervacija ovih država u mešavini komunizma i feudalizma privremena ili opet na dugi rok – videćemo. Varga daje argumentaciju za tezu da je Putinova politika u toj zoni povratno omogućila polaganje temelja za povratak Rusije na takozvani model «autoritarne demokratije» i za njen pokušaj da se na tlasu fantastičnog poskupljenja energenata na svetskom tržištu vrati među vodeće sile sveta.
Novinar Boris Varga je već i samom činjenicom da je našeg čitaoca uveo u ovaj svet, o kome naša javnost gotovo ništa i nezna, učinio mnogo, a tim više što je na izvestan način upozorio sa kakvim temeljnim shvatanjima sada vladajuće ruske super strukture treba da računa i Srbija. S tim u vezi dozvolite da ovde dodam i nekoliko podataka i opaski o stanju ekonomskih odnosa Rusije i Srbije, da bih pokazao da zagovornici okretanja naše zemlje prema Kremlju u suštini više imaju na umu tamošnji model vladavine kakv priželjkuju Srbiji, a manje vode računa o vitalnim ekonomskim interesima srpske države.
Naime, teza srpske desnice da bi snažan geopolitički zaokret Srbije od Evrospke unije ka Ruskoj Federacaiji bio u saglasnosti i sa budućim vitalnim ekonomskim interesima Beogarada, t.j. teza da je u srpskim razvojnim projekcijama Rusija dobra alternativa za Evropu – daleko je od realnosti. Jednostavno, trgovinska razmena Srbije sa Rusijom od blizu 3 milijarde dolara u 2007. godini, uprkos snažnog poskupljenja nafte i gasa i dalje je oko šest puta manja od razmene Srbije sa zemljama Evropske unije, a nije veća ni od ukupne razmene Srbije sa zemljama izraslim na tlu bivše SFR Jugoslavije.
Kada je pak reč o finansijskoj saradnji i međusobnim investicijama, ni famozni energetski aranžman Srbije i Rusije (o gasovodu Južni tok i kupovini NIS-a) potpisan 25. januara ove godine u Moskvi, ako bude realizovan, neće Rusiju istaći kao budućeg «strateškog partnera» Srbije. Jer, podsetimo se, Rusija je između 2002. i 2007. godine na teritoriji Srbije investirala ukupno samo oko 300 miliona dolara i nalazi se tek na 11 mestu među ulagačima u Srbiju. Na primer, jedna mala Slovenija u Srbiju je u istom razdoblju investirala oko 1,4 milijardi dolara, a jedna ne mnogo veća Austrija je u tom periodu na prvom mestu među zemljama ulagačima u Srbiju sa investicijama od preko 2 milijarde dolara. Rusija ni sa kupovinom Naftne industrije Srbije sa najavljenim ukupnim ulaganjima od 900 miliona evra neće mnogo skočiti na lestvici ulagača u Srbiju, a gradnja magistralnog kraka gasovoda Južni tok još je praktično neizvesna, kao što je još neizvesna i trasa tog gasovoda preko Srbije. I na kraju, ali ne i najmanje zanimljivo je to – da su srpska preduzeća u Rusku Federaciju do sada investirala oko 450 miliona dolara, dakle, do sada značajno više nego ruske u Srbiju (reč je pre svega o investicijama Sintelona iz Bačke Palanke i Hemofarma iz Vršca).
Kad je reč o finansijskim odnosima, treba primetiti da su oni prilično netransparentni, pa ovde možemo samo naznačiti da Naftna industrija Srbije prema ruskim dobavljačima ima trenutno oko 400 miliona dolara nenamirenih obaveza. Sa druge strane, za Srbiju je bilo veoma značajno što je 26. aprila 2007. godine u Beogradu potpisan sporazum sa Ruskom Federacijom o regulisanju starog ruskog klirinškog duga od 288,5 miliona dolara, u kome je ruska strana prihvatila da se 188 miliona dolara iskoristi za pokriće dela starih srpskih dugova za gas, da 100 miliona dolara bude usmereno na revitalizaciju Hidroelektrane Đerdap 1, a preostalih 0,5 miliona dolara da se upotrebi za uvoz nuklearne opreme za Institut u Vinči. Međutim, taj sporazum još nije dao nikakve realne efekte. Ni, poznati sporazum SRJ i Vlade Ruske Federacije o slobodnoj trgovini, koji su srpski političari shvatili kao pogodnost za otvaranje nekakvih «reeksportnih» kanala preko Srbije, između zemalja koje takve ugovore nemaju i ruskog tržišta, još nije ratifikovan, niti može dati ono što se od njega očekivalo.
Ako se vratimo tekućoj trgovini između dve zemlje, tačno je da je Rusija na prvom mestu među uvoznicima u Srbiju, sa 2.520,5 miliona dolara isporuka u toku 2007. godine (u odnosu na 2006. godinu, većim za 17,6%), ali u tom uvozu 77% zauzimaju nafta (43%) i gas (34%), za koje je plaćeno oko 1,96 milijardi dolara – pa se po tome Srbija ne razlikuje mnogo od drugih zemalja u regionu, pa i većine drugih evropskih zemalja. Za Srbiju je sigurno veoma značajno što joj je Rusija peti po značaju partner u izvozu, koji je prošle godine dostigao 451,5 miliona dolara (i u odnosu na 2006. godinu se povećao čak za 43,7%), ali pri tome ne treba zaboraviti da ona dvostruko više izvozi u Bosnu i Hercegovinu ili Crnu Goru.
Prema podacima Privredne komore Srbije, kada se poredi struktura robne razmene između Srbije i Ruske Federacije sa onim koja je postojala u razmeni Srbije sa Sovjetskim Savezom, vidi se da, sa gledišta Srbije, na uvoznoj strani ima malo promena (energenti i metali), ali da je u izvozu došlo do krupnih pomeranja. Tako je učešće robe široke potrošnje u srpskom izvozu na rusko tržište smanjeno sa 30 na svega 6,5%, a izvoz sirovina i repromaterijala snažno je povećan na račun izvoza mašina i opreme (čije je učešće opalo sa nekadašnjih 40 na samo 20%). To se vidi i po redosledu najzastupljenijih proizvoda koji se iz Srbije izvoze u Rusiju – na prvih 10 mesta su podni pokrivači, hartija i karton, lekovi, sveže jabuke, parketne ploče, provodnici od bakra, tkanine, mašine za valjanje i dizalice.
Sve u svemu, iz navedenih činjenica teško je izvući zaključak o mogućem eksplozivnom rastu srpsko-ruskih ekonomskih odnosa, a još manje o mogućnosti da Ruska Federacija, doista, na privrednom terenu «zameni» u Srbiji Evropsku uniju.
