HL: Povolebné studentské výkriky

  1. april 2017, Hlas ludu

 

PROTESTY PROTI DIKTATÚRE: Povolebné studentské výkriky

 

Source: https://hl.rs/protesty-proti-diktature-povolebne-studentske-vykriky/

Author: Jasmina Panikova

 

Belehrad, Nový Sad, Niš, Subotica, Vršac, Zreňanin, Užice, Požarevac… Už takmer neexistuje mesto v našej krajine, v ktorom sa neorganizujú protesty. Štartovali tesne po prezidentských voľbách 3. apríla, keď študenti zorganizovaní prostredníctvom sociálnych sietí začali vyjadrovať svoju nespokojnosť s výsledkami volieb na uliciach Belehradu, Nového Sadu a Nišu. Postupne sa im pridávali aj kolegovia v iných mestách a o niekoľko dní svoju nespokojnosť vyjadrili v rámci spoločných požiadaviek, medzi ktorými sú zrušenie diktatúry a zmena politickej elity v čele s A. Vučićom, upravenie voličského zoznamu, zmena členov Republikovej volebnej komisie, sloboda médií, ochrana práv a zlepšenie statusu všetkých pracujúcich, ochrana životného štandardu občanov atď.

Nevzdávajú sa svojich predsavzatí

Podaktoré médiá informovali, že sa predstavitelia študentov stretnú s predstaviteľmi vlády. Avšak Milan Perišić zo združenia Proti diktatúre a systému Nový Sad nám povedal, že vôbec neuvažujú o stretnutí, lebo práve proti tej istej vláde aj bojujú. „Hociktorý druh komunikácie s predstaviteľmi vlády, ktorý by prebiehal mimo našich požiadaviek, by určite bol zneužitý zo strany mašinérie, aby čím skôr potlačili protesty,“ hovorí Perišić.

 

90. ROKY VS ROK 2017

Ako sa protesty rozrastali, tak začali pripomínať na tie počas vlády prezidenta Slobodana Miloševića. Niektorí v nich vidia styčné body, iní zase mienia, že sú zatiaľ príliš mierne.

Analytik Boris Varga pre náš týždenník hovorí, že sú súčasné protesty podobné tým v rokoch 1996/1997. „Vtedy šlo o protest proti autoritárovi Miloševićovi, dnes je to proti populistovi Vučićovi, ako aj proti nedemokratickým voľbám v oboch prípadoch. Aj keď je ešte príliš zavčasu oceňovať, rozdiel je v tom, že v týchto demonštráciách máme protest občianskej spoločnosti a nie demonštrácie, ktoré vedú politické strany, ako bolo v 90. rokoch. Protest proti diktatúre je akcia v rozvoji a v tejto chvíli je ťažko predvídať, ako sa bude rozvíjať,“ hovorí Varga.

Vladimír Povolný, mladí podnikateľ z Padiny, mieni, že protesty nič nezmenia, ak zostanú v takejto forme. „V histórii ani jedno vedenie štátu a ani jedna diktatúra nebola zrušená miernymi protestmi. Možno to znie drzo, ale je to pravda. Dôvody na tieto protesty sú celkom opodstatnené. Nejde iba o revolt proti vedeniu štátu, ale aj proti systému, ktorý nepracuje pre ,malého človekaʽ, ale ide ruka v ruke s ľuďmi pri moci. Mladí prišli na to, že chcú bojovať za svoje práva a za svoju budúcnosť, meniť systém z koreňa. Či sa to podarí alebo nie – uvidíme. Obávam sa, že ak sa niečo nezmení, nikto nebude mať žiadnu perspektívu, aby tu zostal,“ zmieňuje sa Povolný.

Aktuálny premiér a budúci prezident štátu niekoľkokrát zdôraznil, že každý občan má právo protestovať. Súhlasí s tým aj národná poslankyňa Libuška Lakatošová, ktorá je názoru, že sú protesty v poriadku, pokiaľ prebiehajú pokojným spôsobom a neohrozujú iných občanov.

 

MEDZINÁRODNÁ SPOLOCNOSŤ MLCÍ?

Títo turisti si domov odniesli aj obraz o protestoch

„Existuje ešte jeden dôležitý rozdiel medzi týmito protestmi a tými z rokov 1996/1997. Je to medzinárodná spoločnosť, ktorá je teraz veľmi zdržaná, aj keď je badateľná degradácia úrovne slobody prejavu. Ani okolnosti, v ktorých prebiehali voľby, neboli ani približne demokratickými. Medzinárodní pozorovatelia uznali voľby za regulárne a Európska únia mlčí o predvolebných nátlakoch na občanov a médiá, ako aj o zneužitiu štátnych zdrojov zo strany prezidentského kandidáta a premiéra Aleksandra Vučića,“ konštatuje Boris Varga.

Rovnaké názory možno počuť aj medzi samotnými protestujúcimi. Sú mienky, že aktuálny premiér mal oveľa viac termínu v médiách než iní kandidáti. Na našu otázku ohľadom takýchto konštatácií poslankyňa Lakatošová odpovedala, že sa premiér Vučić v médiách zjavoval ako predseda vlády, keďže aj v predvolebnej kampani plnil funkciu premiéra. V združení Proti diktatúre a systému Nový Sad mienia, že neprítomnosť medzinárodnej spoločnosti potvrdzuje fakt, že ide o spontánne protesty ľudí, ktorí chcú zmeny, že neexistuje financovanie a v žiadnom prípade nejde o osobné záujmy jednotlivcov. „Medzinárodná spoločnosť sa nevyjadruje aj preto, lebo marionetové a slabé Srbsko všetkým vyhovuje, aby pokračovalo jeho všeobecné vykorisťovanie.“

Protesty prebiehajú už tri týždne. Nakoľko budú študenti vytrvalí, ukáže iba čas a najmä to, či ich vytrvalosť bude mať účinok. V ich požiadavkách ich zatiaľ podporujú aj Únia syndikátov osvetových pracovníkov, ako aj syndikáty vojska a polície. Či podpora bude dostatočne silná a prinesie určité zmeny, zatiaľ nie je známe.

AJB: Referendum u Turskoj

16.04.2017, AJB

 

Analiticari: Ovo bi mogla biti Pirova pobjeda

 

Source: http://balkans.aljazeera.net/vijesti/analiticari-ovo-bi-mogla-biti-pirova-pobjeda

Author: Harun Cero, Fahrudin Samilović

 

Sagovornici Al Jazeere slažu se da tijesna pobjeda pobornika ustavnih promjena može dovesti do društvenih nemira.

 

U Turskoj je 51,3 posto građana glasalo za ustavne promjene o uvođenju predsjedničkog sistema u zemlji, preliminarni su podaci nakon prebrojanih 97 posto glasova.

Protiv izmjene ustava 48,6 posto glasača bilo je protiv izmjene Ustava.

Opozicija je negodovala poslije odluke Vrhovnog izbornog odbora da prizna kao važeće glasačke listiće koje nemaju službeni pečat biračkog mjesta, javila je agencija AFP.

U Turskoj je u nedjelju održan referendum o uvođenju predsjedničkog sistema vlasti, koji bi zamijenio parlamentarni, čime bi predsjednik Recep Tayyip Erdogan dobio šira ovlaštenja uz teoretsku mogućnost da ostane na vlasti do 2029. godine.

‘Tektonski poremeсaji’

Kenan Ešref Rašidagić, docent na međunarodnim odnosima Fakulteta političkih nauka u Sarajevu i vanjskopolitički analitičar ocijenio je kako će usvajanje ustavnih promjena izazvati tektonske poremećaje u turskoj politici.

Kazao je da će politički sistem Turske biti potpuno redefiniran.

“Doći će do koncentracije vlasti u rukama jednog čovjeka, njemu će biti lakše vladati i to je nesporno”, kazao je Rašidagić i ocijenio da se tradicionalni centri moći koji postoje na svim razinama vlasti i svim strukturama – ovim referendumom potpuno čine beznačajnim.

Sagovornik Al Jazeere je naglasio da ovaj referendum nije proizveo onaj rezultat koji je predsjednik Erdogan očekivao, dodajući da ovako tijesna pobjeda ostavlja mogućnost izazivanja političke nestabilnosti u Turskoj u narednim danima.

Opozicija je već tražila ponovno brojanje većine glasova zbog sumnje u izborne rezultate.

“Ako se ta sumnja održi, ovako tanka pobjeda zapravo bi mogla biti Pirova pobjeda, jer bi mogla izazvati dodatnu političku nestabilnost”, kaže vaj politički analitičar.

Ocijenio je da je Erdoganova AK partija očekivala najmanje 60 procenata glasova.

“U situaciji u kojoj su oni potpuno vladali medijskim i javnim prostorom, kada je opozicija šikanirana na sve moguće načine –u toj situaciji rezultat pola-pola, predstavlja u suštini jedan vrlo nepovoljan rezultat za AKP”.

Kada su u pitanju budući odnosi sa Rusijom, Rašidagić smatra da će se nakon referenduma oni nastavljati kretati uzlaznom putanjom.

“To je jedan partner koji zapravo ima vladu kakvu prepoznaju i predsjednik Erdogan i AKP, pogotovo poslije ovih izbora. To su dva lidera koji jako lako nađu zajednički jezik. Obojica su autokrate i što je najbitnije – Rusija i Turska, uglavnom, u većini unutrašnjih pitanja – od energije, saradnje na tržištu, uvoza-izvoza, jako su kompatibilne ekonomije tako da je tu potencijal za razvoj vrlo dobrih odnosa vrlo veliki”, ističe sagovornik Al Jazeere.

On smatra da će referendum definitivno utjecati nepovoljno na odnose sa Evropskom unijom, a da se ne očekuju nikakve promjene kada je u pitanju odnos prema zemljama regije.

Deficitarna demokratija

Boris Varga, vanjskopolitički komentator iz Novog Sada napominje da je rezultat referenduma “tijesan” i da treba vidjeti da li je glasanje bilo regularno.

On ističe da se u tranzicijskoj Turskoj radi o deficitarnoj demokratiji.

“Polupredsednički sistem, kakav je u većini tranzicionih država od Balkana do Vladivostoka, ima svojih mana i prednosti, ali uglavnom sprečava potpunu uzurpaciju vlasti od strane jedne političke figure ili političke grupacije. Jak predsednički sistem preti da Tursku vrati još dva koraka unazad u odnosu na demokratske reforme”, kaže Varga.

Ističe da ustavne promjene predstavljaju šansu i za bližu saradnju Moskve i Ankare: “Rusija podržava deficitarne demokratije u regionu i sve ono što Tursku udaljava od EU.”.

Prema njegovoj ocjeni, rezultat u urbanim sredinama Istanbula i Ankare govori da je da je legat Ataturka u Turskoj veoma jak, da građani te države cijene pluralnost i sistem koji su stekli, te da je to društvo duboko podijeljeno.

“Međutim, rezultat glasanja je poruka, pre svega Erdoganu, da je to mali procenat podrške za tako velike i značajne promene političkog sistema. To može imati posledice u produbljivanja unutrašnjih linija podela u turskom društvu”, smatra Varga.

Podsjetio je da je Turska desetljećima bila primjer da u državama sa većinskim muslimanskim stanovništvom demokratija ne samo moguća, već i sasvim realna.

“Međutim, Erdogan je taj koji osluškuje prilike u okruženju, i u EU. Populisti su ozbiljna pretnja Evropi, posebno Jugoistočnoj. Nije problem samo Erdogan, tu je Orban i Kačinski unutar Višegradske grupe. Na Balkanu su tu Gruevski, Vučić, Dodik…”, kaže Varga.

Dodao je da je Erdogan za promjenu političkog sistema izabrao pravi moment.

“Iako burno reaguje rečima, EU je uglavnom bespomoćna kada je u pitanju Turska. Erdogan tu drži moć po pitanju dogovora o izbeglicama, Ankara je u NATO i potrebna je Zapadu u rešavanju sirijske krize. Turska je najveća evropska država sa najvećim brojem muslimana i ona je važan saveznik SAD-a i EU-a. Zapad neće napustiti Tursku zbog ovih unutrašnjih sistemskih promena, iako bi dugoročno to moglo da se odrazi na process integracije Turske u EU”, zaključuje Varga.

Uspjeh referenduma

Ivan Ejub Kostić, direktor Balkanskog centra za Bliski istok, smatra da je u ovom trenutku najvažnije da je referendum ipak uspio.

“Jer, nažalost, tokom referendumske kampanje referendum je bio potpuno personalizovan. Glasovi koji su bili protiv ustavnih promena su uspeli da efikasno supstituišu priču o pitanjima koja su se ticala ustavnih promena za prljavu kampanju protiv predsednika Erdogana usled čega smo nedeljama imali neverovatnu, sveprisutnu kampanju u kojoj se neprekdino govorilo samo o tome kako Turska bespovratno klizi u diktaturu i kako će Erdogan nakon referenduma postati nekakav novi sultan“, smatra Kostić.

Kako sada stvari stoje, ističe on, 51 posto birača glasalo je “za” ustavne promjene i samo na prvu loptu to može da izgleda kao nešto što je problematično, s obzirom da je to manji procenat nego što je sam Erdogan dobio na posljednjim predsjedničkim izborim.

“Međutim tu moramo da uzmemo u obzir dve stvari. Prvo, moramo uzeti u obzir da je na ovom referendumu izlaznost bila značajno veća, čak za maltene 13 posto i drugo da je tokom kampanje za referendum došlo do opšte mobilizacije svih onih snaga kojima nije u interesu da Turska dalje ide putem stabilizacije i jačanja njenih kapaciteta. Kada to kažem tu naravno mislim na izuzetno negativnu ulogu zapadnih zemalja i njihovih medija koji su stvorili maltene psihotičnu atmosferu oko ovog referenduma, kao da se radi o biti ili ne biti za budućnost Turske“, objašnjava Kostić.

Siguran put demokratizacije

Smatra da je u ovom trenutku zaista najvažnije da je ustav prošao pa i sa ovakvom “tankom” većinom, jer će to omogućiti da Turska nastavi svoj siguran put demokratizacije i njenog razračunavanja sa malignim remiscentima sigurnost aparata.

“Mislim da ne bi trebalo mešati rezultate referenduma s pitanjem spoljne politike. Predložene ustavne promene se tiču isključivo unutrašnjeg uređenja Turske, a ne spoljne politike. Turska je ozbiljna zemlja koja ima veoma stabilnu spoljnu politiku već dugi niz godina. Svakako, do određenih promena je dolazilo poslednjih godina, ali kada o tome govorimo moramo da uzmemo u obzir da Turska graniči sa Sirijom u kojoj rat besni već godinama u nazad i u kome učestvuju, direktno ili indirektno, sve značajnije svetske i regionalne sile, kao i da je sirijski sukob stavio Tursku pred velike izazove zbog rastućeg uticaja kurdskih terorista“, kaže on.

Mišljenja je, ipak, da bi neke stvari zaista morale da dođu na dnevni red.

“Pre svega mislim da bi bilo veoma značajno da Turska preispita svoje odnose sa pojedinim zemljama Evropske unije koje su se apsolutno nedopustivo ponašale tokom kampanje za refenrendum i direktno se mešale u unutrašnja politička pitanja Turske. Tu pre svega mislim na spoljnu politiku Nemačke koja sve snažnije pruža podršku onim kurdskim organizacijama koje su u Turskoj nedvosmisleno označene kao terorističke, kao i zatvaranje očiju pred masivnim delovanjem gulenističkih organizacija u toj zemlji. Osim toga, mislim da je i krajnje vreme da Turska zaoštri pitanje oko izbeglica i pitanje novčane pomoći koja je Evropa još odavno obećala a koju se konstantno oglušuje“, tvrdi Kostić.

Podijeljeno drustvo

Politički analitičar iz Zagreba Žarko Puhovski smatra da se očekivalo da će biti mala razlika između onih koji su glasali za i onih koji su glasali protiv promjena jer je društvo u Turskoj jako podijeljeno.

On je mišljenja da će kriza vlasti u Turskoj ovim ishodom referenduma biti riješena, ali da neće biti riješena kriza društva.

“Kriza društva će biti zaoštrena jer se uvodi jedan sustav koji, s obzirom na, na žalost, nisku razinu demokratske kulture u Turskoj, ne može imati efekte kakve ima u SAD ili u Francuskoj za vrijeme De Gaullea, nego će imati efekt autoritarnosti, dakle, samovlasti jednog čovjeka i to za Tursku sa stajališta demokratije, po mom mišljenju, nije dobro“, navodi Puhovski.

Siri utjecaj

Što se tiče odnosa Turske sa drugim zemljama, mišljenja je da se odnos te zemlje sa Rusijom neće mijenjati, jer u toj zemlji vlada slična politička situacija.

“Ukoliko se dogovore kada je riječ o Siriji, Rusiji i Turskoj se unutrašnji problemi neće pokazivati kao prepreka. Isto važi za SAD. SAD će prihvatiti svaki autoritativni režima ako im budu dobri saveznici, a pitanje hoće li Turska biti saveznik. To ovisi o tomu, hoće li SAD isporučiti Fetullaha Gulena – čovjeka kojeg Turska smatra začetnikom nedavnog državnog udara. Što se tiče EU-a, njena budućnost zavisi od izbora u Francuskoj. Dogodili se da pobijedi Marin Le Pen, onda je veoma veoma lako moguće da se EU počne potpuno raspadati. U svakom slučaju, snage koje imaju tako autoritativnu programsku osnovu, kakvu ima gospodine Erdogan, jačaju u Evropi. Pobijedili su već u Poljskoj, Mađarskoj i veoma su jake u Francuskoj, pa čak i u Njemačkoj. Prema tome, ne može se baš reći da se gospodin Erdogan ponaša protivno onome što je danas praksa u značajnom dijelu EU-a“, navodi on.

Smatra da ishod referenduma neće imati utjecaja na zemlje iz regije. Pitanje je, po njemu, samo, hoće li se Erdogan sada pokazati kao saveznik Rusije, SAD-a ili Evropske unije.

“Najverovatnije da će on pokušati proširiti svoj utjecaj na države koje imaju značajan dio muslimanskog stanovništva, a koje su frustrirane dugim čekanjem na ulazak u EU“, zaključuje analitičar Puhovski.

Izvor: Al Jazeera

 

 

Hromadske: Про вибори президента Сербії (VIDEO VARGA)

2 квітня 2017, Hromadske.ua

Нейтралітет та «рука Кремля» — головне про вибори президента Сербії

 

Source: https://hromadske.ua/posts/neitralitet-ta-ruka-kremlia-holovne-pro-vybory-prezydenta-serbii

Authors: Остап Яриш, Ольга Токарюк

 

2 квітня у Сербії проходить перший і, цілком імовірно, єдиний тур президентських виборів. У цій країні панують суперечливі політичні настрої: з одного боку Сербія декларує європейські погляди й наміри вступити в ЄС, з іншого – не бажає розривати дружніх відносин із Росією.

Експерти заявляють, що цьогорічна передвиборча кампанія значно відрізняється від того, що було в попередні 17 років.  Чим ці вибори особливі та чого від них варто чекати? Громадське.Світ розповідає про головне.

Основний кандидат

Основний претендент на крісло президента Сербії – чинний прем’єр-міністр та лідер Сербської прогресивної партії Александр Вучич. За останніми соцопитуваннями, його підтримка сягає понад 50%. Тож цілком ймовірно, що вибори відбудуться в один тур.

Вучич є однопартійцем чинного президента республіки Томіслава Ніколіча, який міг іти на другий термін, проте партія вирішила інашке. Промовистим фактом Вучича є його візит до Росії за шість днів до виборів. Він особисто зустрівся з Володимиром Путіним. Там він висловив прагнення Сербії надалі зміцнювати відносини з Росією, проте, водночас, зауважив, що вступ у ЄС залишається стратегічною метою республіки.

В цілому, у сербів майже не виникає сумнівів, що саме Вучич стане наступним президентом їхньої країни, адже його відрив від опозиційних кандидатів надто великий.

Фейковий опонент

За президентське крісло в Сербії змагаються 11 кандидатів. Проте з усіх, мабуть, виділяється один – 25-річний студент Лука Максімовіч, який бере участь у виборчих перегонах під вигаданим ім’ям — Любіш Прелетачевич Белі, або просто –«Білий».

Він несподівано висунув свою кандидатуру за декілька тижнів до початку виборів, і встиг збурити сербських та іноземних медіа. Любіш – комік, і з допомогою гумору та яскравого образу «білого героя» (адже на публіці з’являється лише у сліпучо-білому костюмі, а інколи й на білому коні) встиг завоювати підтримку молодих сербів.

Сам кандидат заявляє, що його участь у виборах – це ляпас владі: «Вони (політики — ред.) повинні спитати в себе, куди вони привели країну, якщо вигаданий персонаж бере участь у виборах, і люди за нього голосують. Це означає, що щось тут не так».

Марина Лалович, журналістка італійського RAIRadio3 та експерт з Балканів, запевняє: феномен «Білого» – щось цілком нове для сербського політикуму.

«Зараз ми говоримо не про популізм, але про повністю фейкову персону, яка використовує гумор для того, щоб саботувати сербську політичну систему. Це показує, наскільки молодь втомилась від того, що відбувається протягом останніх 17 років. І хоча майже не викликає сумнівів, хто буде наступним президентом, це означає, що політична атмосфера в Сербії помалу змінюється», – розповіла Лалович в інтерв’ю Громадському.

«Рука Кремля»

Вплив Росії на політику Сербії не є новим явищем. Втім, на цих виборах, запевняють експерти, його відчутно значно сильніше, ніж до цього. Борис Варга, публіцист і експерт з Балканського регіону,заявляє: в цій кампанії яскраво виражена вся політика, яку Росія проводить на Балканах:  «По-перше, на цих виборах значно менше говорять про ЄС. Ми маємо справу з євроскептицизмом…

Крім того, усі кандидати наголошують, що треба добре ставитися до Росії. Є й такі, які вбачають інтеграцію з Москвою єдиним правильним шляхом для Сербії, як, наприклад, лідер радикалів Воіслав Шешель. Також дуже показовою є риторика «анти-НАТО», адже 2/3 кандидатів виступають проти інтеграції з альянсом. Ця тема завжди була болючою для сербів, але зараз антинатівські настрої є значно виразнішими через політику Росії, яка їх підбурює».

Роль медіа

На цих виборах велику роль зіграли як традиційні ЗМІ, так і соціальні медіа. Проте якщо перші – працюють на користь Вучича, то соціальні мережі забезпечують популярність його опонента «Білого».

«Важливо зважити на те, що всі великі сербські медіа висвітлювали кампанію Вучича.Це дуже промовистий факт – він говорить більше, ніж 1000 слів. Цю ситуацію деякі медіа-експерти порівнюють із часами Милошевича. Якщо вірити дослідженням медіа-експертів, присутність Вучича в сербських ЗМІ – у 120 разів вища, ніж двох головних опозиційних кандидатів разом взятих. Таке висвітлення є дуже незбалансованим», – розповідає Марина Лалович.

Любіша «Білий» використовує для своєї промоції передусім соціальні медіа – публікує жартівливі ролики на YouTube, активно веде Twitter та Facebook.

Таким чином, за декілька тижнів після оголошення своєї участі у виборах хлопець зумів піднятися на другу сходинку у перегонах, — повідомляєВВС.

Нейтралітет – понад усе

Незважаючи на те, що на політичні настрої в Сербії має великий вплив Росія, більшість кандидатів у президенти вважає, що їхня республіка має зберігати позицію нейтралітету.

Зокрема, таких поглядів дотримується Александр Вучич – у своїх передвиборчих обіцянках він намагається балансувати між Російською Федерацією та ЄС.

Проте експерти погоджуються, що вирішальним фактором, який, зрештою, матиме вплив на весь політичний механізм Сербії, стане питання Косово. З одного боку, офіційний Белград не бажає визнавати незалежності цієї території та має безумовну підтримку Москви щодо цього питання. З іншого – процес інтеграції до ЄС рано чи пізно вимагатиме визнання Косова, адже на цьому наполягає Євросоюз. Сербія змушена буде визначитися зі своїми кордонами.

Нейтралітет Сербії є радше не безсторонньою позицією, а станом постійної невизначеності. І якщо Вучича таки оберуть президентом, країна, схоже, залишиться у цьому незручному шпагаті й надалі.

 

 

 

Okruglu sto HOZLJP: Srbija i Rusija (FOTO)

  1. april 2016, Helsinški odbor za ljudska prava

 

Srbija u geostrateškom pozicioniranju Rusije

 

MEDIJI O OKRUGLOM STOLU “SRBIJA U GEOSTRATEŠKOM POZICIONIRANJU RUSIJE”

N1 – Biserko: Nesposobnost i frustracija odlike Srbije i Rusije

Glas Amerike – Rusija za neutralnost Balkana

Danas – Sonja Biserko: Rusija i Srbija dele iste frustracije

Radio-televizija Vojvodine – Srbija između Zapada i Rusije: Kom se privoleti carstvu?

Razgovaralo se o sledećim temama:

“Istorijske analogije Srbija –Rusija” (panelisti: Latinka Perović, Milan Subotić);

“Politike identiteta i rusofilstvo” (panelisti: Jovan Komšić, Srđan Barišić);

“Dometi ruske meke moći na Balkanu” (panelisti: Jelica Kurjak, Milivoj Bešlin);

“Geostrateški prioriteti važniji od ekonomske saradnje” (panelisti: Dimitrije Boarov, Mijat Lakićević) i

“Balkan – platforma za odmeravanje Rusije sa EU” (panelisti: Boris Varga, Jovan Teokarević).

Imajući u vidu mnoge – deklarisane i stvarne – rusko-srpske analogije, naročito u otporu promenama, vrednostima „zapadne civilizacije“, slobodnom tržištu i konceptu ljudskih prava, i činjenicu da je uloga Rusije na Balkanu postala međunarodna tema o kojoj se dosta raspravlja, Helsinški odbor je pripremio i publikaciju pod nazivom „Potka srpskog identiteta“ s nadom da može poslužiti kao predložak za dalju debatu o ovom važnom pitanju.

GALERIJA:::

AJB: Usijava li se novi Hladni rat

  1. novembar 2016, AJB

 

USIJAVA LI SE NOVI HLADNI RAT

 

Source: http://balkans.aljazeera.net/vijesti/usijava-li-se-novi-hladni-rat

Author: Miroslav Filipovic

 

“Počeo je novi hladni rat” vrište naslovi, a na njih se nadovezuju drugi s ledenim upozorenjem da onaj vrući, treći svjetski rat, samo što nije počeo. Hladnoratovski diskurs ponovno je zavladao medijima, kako tabloidnima tako i onim ozbiljnima.

No, fama novog hladnog rata nije nova. Londonski The Economist taj je izraz stavio na naslovnicu još u travnju 1999. u vrijeme NATO-vog bombardiranja Srbije. Slučajno ili ne, bilo je to i vrijeme uspona Vladimira Putina na vlast u Rusiji. Otada se, manjim ili većim intenzitetom, taj izraz provlači medijskim i političkim prostorima.

‘Hladna’ stara vremena

Neki će reći da je službeno, makar ne doslovno tim izrazom, novi hladni rat “objavila” Obamina administracija u travnju 2014. kao odgovor na ulogu Rusije u ukrajinskoj krizi. Bijela kuća je tada, prema pisanju The New York Timesa, iza zatvorenih vrata odlučila obnoviti hladnoratovsku strategiju izoliranja Rusije.

Činjenica je da se u svijetu zvecka oružjem kao u ono doba i da su odnosi Moskve i Washingtona pali na hladnoratovsku razinu. Granica na Baltiku užarena je otkad je NATO onamo poslao četiri bataljuna ( i Hrvatska će poslati jednu satniju do 2018. godine), a Rusija sa svoje strane nagomilala tristo tisuća vojnika.

Glavni tajnik NATO-a Jens Stoltenberg kazat će, doduše, da Zapadna alijansa “ne želi novi hladni rat” i da Rusiju ne smatra “neminovnom prijetnjom” te da jačanje snaga na Baltiku i u Poljskoj prvenstveno služi odvraćanju mogućih ekspanzionističkih težnji Kremlja. Istodobno, kao u “hladna” stara vremena, Rusija šalje flotu prema Siriji, tom kritičnom hot spotu međunarodnih odnosa i ključu svjetskog (ne)mira, izazivački paradirajući pored obala zapadnih saveznika.

Širenje NATO-a

Je li, unatoč svemu, sam izraz novi hladni rat pretjeran, a s njim i strah od istog? Boris Varga, novinar i analitičar međunarodnih odnosa iz Novog Sada, smatra da izraz jeste pretjeran jer pripada 20. stoljeću i tadašnjim velikim ideološkim podjelama.

“Međutim, taj izraz nije ni mnogo umanjen u odnosu na aktivnosti koje danas sprovode velike sile u novim međunarodnim okolnostima, posebno Vašington i Moskva. Umesto ideologije mi danas imamo, generalno, liniju sukoba demokratskih država s jedne i autoritarnih s druge. Takođe, razvoj multilateralnog sveta taj novi hladni rat čini složenijim, jer postoji više centara moći i podela, a ekspanzija novih sila, posebno po ekonomskim apetitima, podseća na neokolonijalnu sliku 19. veka”, smatra Varga.

Jelena Jurišić, stručnjakinja za međunarodne odnose i profesorica na Hrvatskim studijima u Zagrebu, mišljenja je, pak, da stari hladni rat nikada nije ni završen.

“Prvenstveno mislim na očuvanje NATO-a kao vojnog bloka, koji je zajedno s Varšavskim paktom bio simbol tadašnjeg sukoba i suparništva velesila i njihovih saveznika. Potonji je raspušten sukladno usmenom dogovoru Mihaila Gorbačova i Georgea Busha tijekom summita na Malti 1989, no američki predsjednik nije ispunio svoje obećanje – raspustiti NATO savez. Štoviše, dio tadašnjih dogovora prekršio je već njegov nasljednik Bill Clinton odlukom o širenju NATO-a na istok 1996. godine. A već tri godine kasnije ‘hladnoratovska’ retorika i određeni potezi vratili su se u odnose SAD-a i Rusije pokretanjem vojne intervencije NATO-a u krnjoj Jugoslaviji, čemu se Moskva protivila”, ističe Jurišić.

Nuklearni štit prema Rusiji

Sjedinjene Američke Države su, podsjeća ona, od 2000. počele izlaziti iz nekih hladnoratovskih sporazuma o razoružanju kako bi realizirale predizborni projekt Georgea W. Busha o uspostavi nuklearnog štita iznad Aljaske. A Bushova ideja o zaštiti od tzv. “Osovine zla” u koju se Rusija nije službeno ubrajala, ali se nije moglo oteti dojmu kako je o njoj riječ, proširena je na Europu usvajanjem američkog prijedloga NATO-u o uspostavi nuklearnog štita u Srednjoj i Istočnoj Europi. Odnosi su i službeno zahladili u maniri hladnog rata kada su 2014. godine članice EU-a i NATO-a uvele sankcije Rusiji zbog krize u Ukrajini.

Profesorica Jurišić smatra da je daljnje pogoršanje odnosa moguće te da u tom svjetlu treba gledati i na slanje postrojbi NATO-a na granice Rusije.

A s “novim hladnim ratom” ruku po ruku bi išla i nova utrka u naoružavanju. Analitičar Varga smatra ona već postoji, ali s mnogo više aktera nego prije.

“Ne samo Amerika i Rusija, već je tu i Kina. U 20. veku više država su postale nuklearne sile i to novi multilateralni svet čini komplikovanijim”, kaže on.

Utrka u naoružanju

Prof. Jurišić naglašava da unatoč svim sporazumima o razoružanju, ograničavanju proizvodnje nuklearnog oružja i uništavanju plutonija, i SAD i Rusija još imaju dovoljno nuklearnih raketa da unište Zemlju najmanje sedam puta.

“Možemo reći da utrka i dalje traje kada još uvijek postoje zemlje koje žele postati nuklearne. Dakako, i najmoćnije nuklearne sile nastavljaju proizvoditi to oružje kako bi zamijenili stare rakete. No, vlasti i Rusije i SAD-a, unatoč agresivnoj retorici Hillary Clinton u predizbornoj kampanji, i dalje se odgovorno ponašaju prema nuklearnom naoružanju i razmatraju ga, a pogotovo Vladimir Putin, kao faktor kočenja međusobnih ratova, a ne njihova rasplamsavanja”, ističe ona.

Na koncu je neminovno pitanje kakvi će biti odnosi SAD-a i Rusije, a s njima i svjetska sigurnost, nakon američkih predsjedničkih izbora.

“Ko god pobedi u nasleđe dobija teške odnose s Rusijom. U suštini, izbor neće mnogo promeniti doktrinu postojećih odnosa s Rusijom. Vašington bi morao, bez obzira ko useli u Belu kuću, ozbiljno osmisliti svoju spoljnu politiku jer se ona našla u mrtvom uglu, posebno na Bliskom istoku”, smatra Varga.

Mogući Trumpov doprinos

Ni Jurišić ne očekuje velike promjene.

“Izbor Hillary Clinton, koju zbog njene agresivnosti Rusi nazivaju Killary, izgledniji je negativni scenarij, ali ne pretjerano loš, jer kao i Obami, ni njoj američki financijski i vojni establišment neće dozvoliti značajniju samostalnost. Isto, dakako, vrijedi i za Trumpa koji bi, ako ostvari svoja obećanja da SAD više neće provoditi intervencije po svijetu i neće inzistirati na TTIP-u, ipak mogao pridonijeti umjerenom zatopljivanju odnosa između Washingtona i Moskve“, zaključuje Jurišić.

NATO je, nakon pada Berlinskog zida i urušavanja Istočnog bloka došao, takoreći, pod zidine Kremlja. Baltik, Balkan, Gruzija, a ponajviše Ukrajina potvrđuju da Moskva Washingtonu ( i obrnuto ) nije prestala biti prijetnjom te da je ispod pepela hladnog rata nastavio tinjati žar sukoba.

Izvor: Al Jazeera

 

KCNS: Okrugli sto o multikulturalizmu

  1. oktobra 2016, KCNS

 

Okrugli sto o multikulturalizmu

 

Source 1: https://www.kcns.org.rs/vest/regionalni-naucni-centar-u-novom-sadu-organizovao-okrugli-sto-o-vojvodjanskom-multikulturalizmu/?lng=lat

Source 2 (full video): https://www.youtube.com/watch?v=vlQSoRrzSsw

 

Regionalni naučni centar u Novom Sadu organizovao je okrugli sto o vojvođanskom multikulturalizmu u petak 7. oktobra na „Tribini mladih“Kulturnog centra Novog Sada.

Učestvovali su:  Darko Baštovanović (Hrvatsko nacionalno vijeće), Miroslav Kevedži (Zavod za kulturu Vojvodine), Alpar Lošonc (Univerzitet u Novom Sadu, Fakultet tehničkih nauka), Mihal Sladeček (Regionalni naučni centar – Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd / Novi Sad), Zoran Tairović (Savetnik potpredsednika Vlade Republike Srbije, Novi Sad), Boris Varga (odgovorni urednik, Ruske slovo / MAK multimedijalni magazin). Moderatorka je bila Kristina Rac (Regionalni naučni centar / Univerzitet u Ljubljani).

Na okruglom stolu govorilo se o javnim i društvenim stvojstvima pojedinačnih etničkih grupa, kao i o izazovima sa kojima se susreću. Takođe se diskutovalo i o multietničnosti i multikulturalizmu: kako se zapravo može govoriti o ovim fenomenima na dobar način, i kakve koristi oni imaju za pojedinca?

 

ZIK: Гра у класику – Україна і G20

  1. верересня, ZIK

 

Чого чекати від розмов про Україну на саміті G20?

 

Source: https://www.youtube.com/watch?v=_sKY8d6d_wE

 

Прогорама Сергія Рахманіна «Гра у класику» на тему: Чого чекати від розмов про Україну на саміті G20?

Гості: Мустафа Найєм, Бачо Корчилава, та Борис Варґа (включення)

RFE: Sukob mekih moci SRB, RUS (VIDEO)

01. avgust 2016, RFE

 

Ruska meka moc: Model zapadni, transparentnost istocna

 

Source 1, SRB: https://www.slobodnaevropa.org/a/ruska-meka-moc-model-zapadni-transparentnost-istocna/27873570.html

Source 2, SRB: https://www.svoboda.org/a/27902122.html

Source 3, VIDEO VARGA: http://www.slobodnaevropa.org/a/boris-varga-sukob-mekih-moci-rusije-i-zapada/27873654.html

 

Authors: Iva Martinović i Dušan Komarčević

 

Meka moć, kako je ovaj pojam definisao američki politikolog Džozef Naj krajem 20. veka, predstavlja postizanje političkih ciljeva neoružanim ili nenasilnim sredstvima. Svoje izvore pronalazi u kulturi i jeziku, političkim i društvenim vrednostima, i spoljnoj politici.

“Zapad, koji je smislio čitavu ideju meke moći, pre svega SAD, išao je na pitanje popularne kulture, Holivuda, muzike i na taj način su u vreme hladnog rata delovale primamljivije od Sovjeta. Ruska meka moć je najspecifičnija zbog toga što je ona najgrublja. Tu nemate toliko pitanje kulture, još manje muziku, čak toliko ni jezik – ruska meka moć je najviše politizovana”, kaže istoričar Milivoj Bešlin.

Poslednjih godina, Rusija jača svoju meku moć u Srbiji. Nasuprot zapadnoj, njen cilj je smanjenje podrške evropskim integacijama i njenim vrednostima i, pre svega, sprečavanje širenja NATO-a na Balkanu, dok se kao alternativa nameću čvršće veze sa Rusijom.

Uz jačanje bilateralnih odnosa, saradnje crkava, te sve više medija, Kremlj meku moć širi i kroz različite organizacije koje promovišu srpsko-ruske odnose. Centar za evroatlanske studije mapirao ih je preko stotinu.

“Samo u poslednjih godinu i nešto dana identifikovali smo trend porasta broja tih struktura”, navodi Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlanske studije.

Uz političke partije i medije, reč je o udruženjima građana, pokretima, studentskim organizacijama, internet portalima, ograncima ruskih organizacija u Srbiji i ruskim fondacijama.

Prema istraživanju Centra za evroatlanske studije, prve ovakve strukture formirane su na severu Kosova odmah po proglašenju njegove nezavisnosti 2008. godine, da bi aktivnije postale 2012. godine, tokom demonstracija na “barikadama”.

Porast njihovog broja u Srbiji krenuo je 2008. godine, a počeo je da jača sa početkom pregovora o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, 2013. godine. Broj njihovih aktivnosti povećava se tokom 2015. kada, kako se navodi u studiji, postaje jasno da će Srbija početi i formalne pregovore sa Evropskom unijom, te kad je obelodanjena namera jače saradnje sa NATO.

(Jelena Milić: Raste broj ruskih organizacija u Srbiji)

U širenju ruskog aktivizma u Srbiji, prema rečima istoričara Milivoja Bešlina, poseban značaj imao je otvaranje beogradske ispostave Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI), koja je formirana pod pokroviteljstvom predsednika Rusije Vladimira Putina, i na čijem je čelu u Moskvi bivši obaveštajac Leonid Rešetnjikov, inače čest gost Srbije.

Poznat je, navodi Bešlin, po kontroverznim izjavama među kojima su i one o konstituisanju “novog srpskog kolektivnog identiteta”.

“Kroz javne istupe, čelnici RISI-ja konstantno pružaju nadu nacionalizmu u Srbiji da ratovi nisu završeni, da granice na Balkanu nisu konačne i tako srpski nacionalizam, kao poraženi nacionalizam u ratovima, dobija nadu da je moguć revanš”, kaže Milivoj Bešlin.

U Ruskom institutu za strateška istraživanja nisu odgovorili na pozive autora ovog teksta. Preciznije, do ove organizacije skoro da nije moguće doći. Na pozive na broj telefona koji se može pronaći na internetu niko ne odgovara, dok sama organizacija u Srbiji nema svoju web stranicu.

U Agenciji za privredne registre upisani su kao udruženje čija je delatnost izdavaštvo, a cilj im je “pospešivanje naučno-istraživačkog stvaralaštva ruskog i srpskog naroda, te svih vidova saradnje”.

Ispostava u Beogradu otvorena je 2013. godine, kada su njihovom radu blagoslov dali sveštenici Srpske pravoslavne crkve, a predstavnici Instituta poručili da im, “za razliku od zapadnih zemalja u Srbiji nije potrebna meka moć”.

“Jer između dve zemlje i dva naroda postoji i duhovna i istorijska bliskost i razumevanje”, rekao je Nikita Bondarev, naučni saradnik RISI-ja.

Nešto kasnije, na konfereniciji u Beogradu koja se bavila “razmatranjem duhovnih veza dva naroda, i načinima odbrane od meke moći Zapada”, Bondarev je poručio da je “meka moć Rusije u Srbiji još slaba i da mora biti jača”.

Specijalni gost ove konferencije, u organizaciji moskovskog Fonda Gorčakov i organizacije Srpski kod (koja takođe nije odgovorila na pozive RSE), bio je njihov direktor iz Moskve Leonid Rešetnjikov, a u zaključak skupa je ugrađena njegova teza da je “pravoslavlje posebna civilizacija najviših vrednosti i da je alternativa američko-zapadnjačkom konceptu potrošačkog evropejstva koje devalvira ljude na materijalna, a ne duhom bogata bića”.

Leonid Rešetnjikov
Leonid Rešetnjikov

O granicama Balkana ovako je govorio: “Iako bismo svi želeli stabilnost, one su privremene jer su veštački nametnute spolja, na štetu srpskog naroda. On je podeljen, slično kao i ruski”.

Pored Beogarda, čest je gost i Banjaluke. Bosanskohercegovački entitet Republika Srpska odlikovao ga je, kako je rekao, jednim od najviših odlikovanja – Ordenom Njegoša.

“U ime odlikovanih Rusa rekao sam da predstavljamo patriotske snage Rusije i da ćemo učiniti sve da zaštitimo prava i mogućnost nezavisnog razvoja Republike Srpske”, poručio je.

U maju ove godine, u Privrednoj komori Srbije upriličena je promocija njegove knjige “Vratiti se Rusiji”, čiji je domaćin bila Naša Srbija, organizacija na čijem se sajtu navodi da se bave humanitarnim radom, i pomaganjem i zaštitom dece (takođe bez odgovora na pozive RSE).

Kao i na većini skupova, i na ovom su učestvovali predstavnici Srpske pravoslavne crkve, uz ostale i kontroverzni mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, poznat po ekstremističkim stavovima i govoru mržnje.

“Sve te organizacije koje Rusija ovde ili finansira ili podržava imaju vrlo sličnu politiku, to je držanje otvorenim kosovskog problema, zamrznutog konflikta, jer kroz njega Rusija ostvaruje svoj uticaj i u Srbiji i šire na Balkanu. Tu je takođe i igranje na separatizam Milorada Dodika u Bosni i Hercegovini, odnosno na Republiku Srpsku kao platformu za ostvarivanje ruskih imperijalnih interesa na Balkanu”, kaže Bešlin.

Najvažniji geopolitički cilj Rusije ostaje zaustavljanje širenja NATO-a, te su i ove organizacije, kako navodi politički analitičar Boris Varga, usmerene na te ciljeve.

“Suzdržanost prema Evropi i zapadnim vrednostima, suzdržanost prema NATO-u, suzdržanost prema liberalnim vrednostima, i utemeljenost u patrijarhalnim i veoma konzervativnim i tradicionalnim vrednostima”, navodi Varga.

U njihovom diskursu dominira narativ o “tradicionalno dobrim srpsko-ruskim odnosima”, “uzajamnom istorijskom pomaganju” i “pravoslavnom bratstvu”.

“To ne postoji. Balkan uvek u ruskoj politici treba posmatrati kao poligon za pokazivanje moći i odmeravanja snaga sa Zapadom, a da nju samu to ništa ne košta. U tom smislu, Rusija jeste bila prisutna na Balkanu, ali je u različitim vremenskim periodima igrala različite igre sa balkanskim narodima. Ništa tu Srbi nisu specifičniji od ostalih balkanskih naroda”, konstatuje Milivoj Bešlin.

(Milivoj Bešlin: Mit o Rusiji kao zaštitnici Srbije)

Većina njih su nacionalističke i konzervativne, a “antizapadnim” narativom se, zapravo, protive univerzalnim pravima i slobodama, navode naši sagovornici.

“One neretko potpuno prenebregavaju, recimo, koncept sekularizma jedne zemlje i maltene se zalažu za crkveni, pravoslavni način uređenja države. Zalažu se za konzervativne vrednosti, ali na jedan potpuno nesavremen način. Neke od njih već dugo traju i dugo čine dela koja je teško inkriminisati, kao što je širenje govora mržnje, zastrašivanje, širenje, po nama, nedemokratskih principa delovanja. Oni se gase pa se preregistruju i nastavljaju da postoje”, navodi Jelena Milić.

Srpski obraz je organizacija koja je nastala nakon što je Ustavni sud Srbije 2012. zabranio rad Otačastvenog pokreta Obraz, koji se nalazi i na listi Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP) kao klerofašistička ogranizacija. Poznati su po pretnjama i nasilju nad organizatorima i učesnicima Parade ponosa, prekidanju izložbi i performansa umetnika sa Kosova i iz Hrvatske, učešću u nasilnim demonstracijama na beogradskim ulicama posle hapšenja haškog optuženika Radovana Karadžića.

Lider Obraza Mladen Obradović je 2014. proveo četiri meseca u kućnom pritvoru, po odluci Apelacionog suda, a zbog širenja rasne i druge diskriminacije pred otkazanu Paradu ponosa u septembru 2009. godine.

Mladen Obradović
Mladen Obradović

Ujedno je i jedini koji se odazvao našem pozivu. Tvrdi da je odluka o zabrani Obraza politički motivisana, i dodaje da nastavljaju saradnju sa različitim političkim i društvenim činiocima u Rusiji.

Na pitanje na čemu se saradnja zasniva, Obradović odgovara: “Na prvom mestu je naša ljubav prema Rusiji i ruska ljubav prema Srbiji. Ljubav prema Gospodu Bogu, prema našoj pravoslavnoj veri i svest da je potrebno da svi slobodarski narodi stanu u jedan front u odbrani od zapadnjačke agresije koja preti da uništi sve vrednosti slobodarskog sveta”.

U danu kada smo sa njim razgovarali vratio se iz Rusije.

“Moj boravak u Rusiji i u Južnoj Osetiji je bio vezan za učešće na međunarodnoj konferenciji na temu Kavkaz i globalni izazovi i pretnje, koju su organizovali Ruski institut za strateška istraživanja i južnoosetijski državni univerzitet. Bio sam jedini predstavnik iz Srbije i nagrađen sam medaljom povodom 25 godina postojanja republike Južne Osetije. Nagradu mi je uručio predsednik Leonid Tibilov lično (predsednik Južne Osetije, prim. aut.)”, navodi Obradović.

Obradović ne priznaje nezavisnost Kosova, dok su Južnu Osetiju, koju naziva republikom, priznale Rusija, Nikaragva, Nauru, Venecuela i Tuvalu, a međunarodne organizacije poput Ujedinjenih nacija (UN), Organizacije za evropsku bezbednosti i saradnju (OEBS), Evropske unije, smatraju je delom Gruzije.

Protest desničarskih pokreta "Naši", "Dveri", "Zavetnici" i "Obraz" ispred Skupštine Srbije, Beograd, 26. april 2013.
Protest desničarskih pokreta “Naši”, “Dveri”, “Zavetnici” i “Obraz” ispred Skupštine Srbije, Beograd, 26. april 2013.

Iako protivnici globalizacije, ove organizacije idu u korak sa savremenim tehnologijama. Uz aktivizam u virtuelnom svetu, održavaju i direktan kontakt putem tribina čiji su, uprkos problematičom sadržaju, domaćini često beogradski fakulteti.

“Njihove mašine botova ne prezaju ni od pretnji životom, spominjanja familije, zloupotrebe privatnih podataka. Mlade animiraju kroz studentska udruženja i pokrete jer su vrlo aktivni na beogradskom Univerzitetu. Iako se zalažu za nezavisnost Srbije i izlazak iz procesa evropskih integracija zbog gubljenja suvereniteta, oni smatraju da mora da se prihvati sve što dolazi iz Rusije. Nisam sigurna da i sami imaju najbolju percepciju šta je današnja Rusija, sa kakvim izazovima se susreće, kakav je način vladanja i da li bi tamo uopšte mogli da budu registrovani kao udruženje građana ili bi im neko smanjio te slobode”, ocenjuje Jelena Milić.

Njihovi izvori finansiranja u većini slučajeva nisu transparentni, pa je nemoguće utvrditi odakle novac dolazi.

“Često deluju u sivoj zoni, bez formalnih registracija kod nadležnih državnih tela i zakonom propisanih načina finansiranja. Njihovi sajtovi su bez ikakvih informacija o tome ko ih i kako finansira, a jedno od glavnih odbrana je članstvo kroz članarinu”, navodi Milić.

Na pitanje o izvorima finansija, vođa Obraza izbegava da direktno odgovori. Umesto finansijske podrške, rad ove organizacije pokreće, kako kaže, “ljubav prema Rusiji”.

(Mladen Obradović: Finansira nas Bog)

 Direktan link 

Za razliku od ovih organizacija, kojima se pitanje finansiranja ne postavlja, one za koje novac stiže sa Zapada, što je i naznačeno na njihovim sajtovima, uz napade da su “strani plaćenici”, stalna su medijska tema u Srbiji.

“Od trenutka kada smo objavili ovaj izveštaj, narativ o tome ko stabilizuje, a ko destabilizuje region i Srbiju se dodatno pojačao i to ne od ekstremne desnice i onoga što su bile margine društva. Oni koji prave spiskove nesrba su postali mainstream u javnom životu. Mi novac primamo isključivo preko banaka, preko posebnih projektnih računa da bismo donatorima mogli da podnesemo finansijske izveštaje. Toga sa ove druge strane nema”, navodi Jelena Milić.

Ostaju li van radara državnih organa, tek ciljevi ruske meke moći uvek su imali saveznike u parlamentu Srbije, te u duboko uticajnoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Na poslednjim izborima učestvovale su četiri otvoreno pro-kremaljske liste, a u poslaničke klupe sele su dve, koje se jasno zalažu za prekid evropskih integracija – Srpska radikalna stranka i koalicija Demokratska stranka Srbije-Dveri.

Krajem juna, vladajuća Srpska napredna stranka učestvovala je sa opozicionom Demokratskom strankom Srbije (DSS) i Dverima na kongresu Putinove Jedinstvene Rusije u Moskvi, kada je i potpisana Deklaracija o međustranačkoj saradnji i zajedničkim aktivnostima u državama regiona.

“Deklaracija koju je Jedinstvena Rusija potpisala sa partijama u regionu, sugeriše da se Srbija na neki način ugleda na Rusiju i da spreči ono što se zove uticaj sa Zapada. Znači, da ograniči finansiranje nevladinih oragnizacija sa Zapada, da ograniči uticaj finansiranja raznih fondova i raznih medija”, navodi Boris Varga.

Ruska meka moć u Srbiji biće sve osmišljenija

I dok se protagonisti značaja jačanja veza Srbije i Rusije čvrsto drže prošlosti, javnost, pre svega mladi, malo toga zna o savremenoj Rusiji.

“Režim nije jednako država. Rusko društvo je mnogo složenije nego što je to politika režima, iako mi to ne vidimo iz medija. Rusi imaju ozbiljnu nauku, oni imaju vrlo ozbiljnu istoriografiju. Ako govorimo o nauci, književnosti i tako dalje, taj uticaj može da bude dobrodošao, ali se ruska meka moć ne ogleda kroz filmove, muziku, jezik ili kuvanje čaja kao kod Kineza”, ističe Milivoj Bešlin.

Ruska meka moć u Srbiji će, ocenjuju sagovornici RSE, nastaviti da raste, i u sukobu sa zapadnom biće sve osmišljenija.

“Rusi su naučili kako Zapad ostvaruje meku moć, razvili su sve te medije, ulažu u nevladin sektor. Međutim, to su druge vrednosti. Ako Zapad ulaže u liberalne vrednosti, Rusi ulažu u nešto što su tradicionalne i patrijarhalne. Ako se sve ovo realizuje, mi ćemo se kretati u pravcu tvrde ruke, autokratije i autoritarnog režima. Već se pokazuje da je Srbija duboko u korupciji, da mediji nisu slobodni, ne toliko koliko su bili. Tako da mi već polako ulazimo u priču koja može da nas vodi u model koji je veoma sličan ruskom – jedna dominantna partija, sa izrazitim populističkim, nacionalističkim liderom”, navodi Boris Varga.

(Boris Varga: Sukob mekih moći Rusije i Zapada)

To je istovremeno i politička opcija koja je proevropski kurs zacrtala kao zvaničan, ali ga dovodi u poziciju neprestanog preispitivanja kroz insistiranje na politici balansa – što podrazumeva prijateljstvo sa Rusijom, bez obzira na distancu koju je poslednjih godina prema Moskvi izgradila Evropska unija.

 

 

 

B92: Putin i Edogan

  1. jun 2016, B92

 

S jedne strane Evrope raskid, s druge pisma i telefoni

 

Source: https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=06&dd=28&nav_category=78&nav_id=1148945

 

Beograd — Dok se Evropa deli posle britanske odluke o odlasku, na evropskim granicama – veliko pomirenje. Rusija i Turska, prvo pismo, pa poziv telefonom.

Posle pisma Redžepa Tajipa Erdogana u kome izražava žaljenje zbog smrti pilota pri obaranju vojnog aviona u decembru, uslediće telefonski razgovor Putina i Erdogana.

Da stvari i dalje nisu potpuno idilične pokazuje odluka turskog premijera da povuče ponudu za plaćanje odštete Rusiji.

Pismo iz Ankare za Moskvu, pa telefonski poziv u obrnutom smeru. Uzavreli odnosi Rusije i Turske počeli su da se hlade.

Novinarka B92 iz Moskve Aleksandra Godfroa kaže da taj grad zna da je u sukobu s Turskom, koji obe države finansijski mnogo košta, prvu bitku dobila, ali Kremlj pokazuje uzdržanost jer zna da je ovim korakom na putu da i iz sukoba izađe kao geopolitički pobednik i pokazuje da ne veruje do kraja Turskoj.

“Ipak se na izvinjenje čekalo sedam meseci. Dok se iz Turske može čuti da je led počeo da se topi, iz Moskve poručuju da je učinjen prvi korak ka otopljavanju. Ruski senatori i gubernatori su izvinjenje prokomentarisali i kao dokaz da je Moskva od početka u pravu i da je potvrda na strani Rusije, ali i da Ankari predstoji da ispuni ceo paket uslova”, kaže ona.

Bolje ikad nego nikad – tako potez Ankare komentariše nekadašnji turski šef diplomatije, koji dodaje da je promena ministra spoljnih poslova u turskoj vladi bila trenutak za promenu stava.

“Korist je obe nacije da nemaju takve teškoće, jer su Turska i Rusija uspevale da usklade svoje odnose u prošlosti. To je značilo da ako se nešto loše desi u jednoj oblasti, ostale ne treba da trpe. Sada se vraćamo na te dane i možemo da nastavimo da unapređujemo odnose”, navodi novinar Boško Jakšić.

Dobar poznavalac prilika u Rusiji novinar Boris Varga kaže da već sada, manje od nedelju dana od britanske odluke o izlasku, vidimo prestrojavanje aktera u Evropi i oko nje.

“Rusija je u ovoj situaciji, novoj koja je nastala posle aneksije Krima, svakako u nepovoljnoj situaciji. Ona traži dobre odnose sa EU, između su SAD, ako su pogoršani odnosi sa Ankarom… Ali i Rusiji je potrebna Turska, pre svega ekonomski”, ističe Varga.

Turski državni vrh, pošto je izgubio skladne odnose s Evropom, Izraelom, Rusijom, pa čak i sa Sjedinjenim Državama, bio je prinuđen da se miri – pre svega zbog ekonomije.

“Svakako se tome raduju pre svega kompanije i iz Rusije i iz Turske. Na drugom mestu sama turska politička elita na čelu sa Erdoganom, a na trećem mestu i sam Putin. Ko žali? – Pa pre svega SAD, koje su imale odličnu poziciju sa Turskom u sukobu, odnosno koja ne sarađuje sa Rusijom”, navodi Slobodan Janković iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu.

Izostanak saradnje, tvrdi Janković, omogućio je Amerikancima da sarađuju s Kurdima u Siriji, što je podstaklo Tursku na mirenje i ponovno uspostavljanje normalnih odnosa s Moskvom.