Novosadske novine, 18.10.2012
BORIS VARGA: NOVINARSTVO NIJE PRIVILEGIJA, NEGO – RAD, RED I DISCIPLINA
Autor: D. Domanović
Foto: A. Kamasi
Source: http://novinenovosadske.rs/boris-varga-novinarstvo-nije-privilegija-nego-rad-red-i-disciplina/
Anegdota veli da je pre nekoliko godina, na jednom beogradskom fakultetu, uspešan i ugledan strani novinar brucošima žurnalistike držao predavanje u kome je trebalo da im približi to što novinarstvo uistinu jeste, to jest da im otvori mogućnost da se „predomisle, dok još nije kasno“, te da za sebe izaberu kakvo „uljudnije“ zanimanje. Predavač se, kažu svedoci, na svoju branšu okomio svim mogućim oružjima što ih je u svom bogatom i rečitom arsenalu posedovao, pa je mlađariji najveći deo predavanja pričao o neredovnom životu, stresovima, čirevima na želucu, propalim jetrama, razvedenim brakovima, vanbračnoj deci, večitim dugovima, kratkom životnom veku, te o još bezbroj pikanterija koje prate onog ko odluči novinarstvom da se bavi. A onda je, posve neočekivano, svoj čas završio rečima: „No, bolje i to, nego nešto raditi“. Da ne bude zabune, ovaj zaključak je izgovoren sa više no golemom dozom ironije. Da novinarstvo nije tek, kako ga neki zamišljaju, dokono lenčarenje, zvrjanje po kafanama, ogovaranje, telefoniranje i „krkanje“ po pres-konferencijama, skupštinama i stranačkim slavama, već da iziskuje mukotrpan i predan rad, te u vezi s tim i mnoštvo odricanja, svedoči i naš kolega Boris Varga, novinar BBC-ja za područje Balkana, te ujedno i sve prisutniji politički analitičar, čije pravo vreme, kažu stručni krugovi, tek dolazi.
Rođen je u Kuli, 1975. godine. Završio je žurnalistiku, a magistrirao na međunarodnom novinarstvu u ukrajinskom gradu Lavovu. Stalno akreditovani dopisnik čuvene medijske kuće BBC postao je 2000. godine, neposredno nakon magistrature.
– Nas nekoliko smo tada u Lavovu osnovali Radio „Inicijativa“, na kome sam ja radio kao novinar i urednik dela informativnog programa. Radio stanica je bila smeštena u prostoriji 2×2 metra, ali je, uprkos tome, bila izuzetno slušana. Bio je to, sasvim sigurno mogu reći, prvi andergraund radio u Ukrajini i verovatno jedini tamošnji medij u to vreme koji je bio nezavisan, onoliko koliko je to bilo moguće. Među brojnim političarima koji su nam gostovali, bila je i Julija Timošenko, tadašnja liderka opozicije u Ukrajini, koja je našeg najpoznatijeg voditelja, čije su ruke bile zauzete kompakt diskovima i reglerima, u onom “sobičku” hranila pomorandžom, što je tek kasnije postalo simbol „narandžaste revolucije“. S obzirom na to da je u Srbiji tada na vlasti bio Milošević, a u Ukrajini Kučma, u etru i na ulici izveli smo nekoliko društvenih akcija vezanih za slobodu medija, borbu protiv autoritarizma i za širenje antiratne svesti. Mene su tada pozvali sa BBC-ja da o tim akcijama napravim nekoliko kratkih izveštaja, što sam i učinio. Ubrzo nakon toga, pokazali su otvoreno interesovanje za mene, pogotovo kad su saznali da se vraćam u Jugoslaviju, na Balkan koji je tada bio u žiži interesovanja svih medija. Međutim, problem je nastao već u startu. Sa kolegama iz Londona se nikada nisam lično sreo, a, uprkos tome što su bili zadovoljni mojim radom, počeli su da se dvoume kada su u biografiji pročitali da imam tek 25 godina, a treba kao njihov novinar da putujem u Jugoslaviju, gde je tada trajala najveća režimska hajka na nezavisne, a pogotovo strane novinare. Urednici su bili zabrinuti da li će to biti dobro za mene, pre svega zbog bezbednosti, i duže vremena su o tome raspravljali. Napokon je prelomio i odluku doneo tadašnji direktor ukrajinske sekcije BBC-ja Oleksij Solohubenko, kome, verovatno, najviše i dugujem za samu činjenicu da sam postao novinar jedne od najvećih svetskih medijskih kuća – priča Boris za Novine novosadske. Za 12,5 godina, koliko njegov BBC angažman traje, izveštavao je iz ukupno 12 država centralne i jugoistočne Evrope.
„Gotov je!“
– Kada sam počeo da radim kao novinar BBC-ja, početkom trećeg milenijuma, u Srbiji nisu radili bankomati. Internet je bio uglavnom „dial-up“. Magnetofoni sa kasetama. BBC-jev biro u Beogradu još nije bio opremljen, pa sam kablove sa telefonom i kompjuterom spajao sam. Akreditaciju međunarodnog novinara u Saveznom ministarvu za informisanje tada skoro niste mogli da dobijete, ili ste bili stavljeni na čekanje. Iz MUP-a mi je stigao i poziv za javljanje u stanicu, na kome, osim broja kabineta, nije pisalo ništa. U policiji niko nije znao šta treba da sa mnom urade, pa sam kroz nekoliko minuta opet bio na ulici. “Gotov je, stvarno” – takva mi je bila misao o režimu Miloševića još u julu 2000. godine.
Rizik – sastavni deo posla
Na svojim putovanjima, kako kaže, nikada nije imao većih neprijatnosti, iako su mu upravo rizične situacije bile neodvojivi deo posla. – Pre nego što nas pošalju na zadatak, urednici BBC-ja obavezno obave procenu rizika do kog eventualno može doći. Uz to, svi njihovi novinari uz redovne obuke i usavršavanja, prolaze i bezbednosne obuke, da bi znali kako da se ponašaju u trenucima opasnosti – priča Boris. Za svog novinarskog života, sagovornici su mu, posredno ili neposredno, bili kako najviši politički zvaničnici, uključujući i predsednike svih pomenutih država, tako i „mali ljudi“ iz svih krajeva ovog dela Evrope. – Podjednako mi je drago da razgovaram i sa jednima i sa drugima, jer i jedni i drugi predstavljaju za mene veliki izazov. I profesinalno i lično. Sa putovanja se uvek vraćam izuzetno emotivno iscrpljen. Pogotovo kada putujem u Bosnu, ili na Kosovo. Jedno je kada vidiš potresnu priču na TV-u, ili o njoj čitaš u novinama, a sasvim drugo kada odeš, kada se sa ljudima sretneš oči u oči, kada ti pričaju o svom životu, kada pred tobom plaču. To jesu „mali“, „obični“ ljudi, ali se iz njihove priče može mnogo toga naučiti o svetu u kome živimo. Na neki način, ja upravo iz susreta sa tim „malim“ ljudima proveravam efikasnost politike o kojoj su mi oni „veliki“, političari, govorili – priča novinar.
[box_dark]
Usamljenost
– Kao i u slučaju svakog dopisničkog posla, raditi kao korespondent višejezičkog BBC-jevog servisa je prednost u smislu da sami sebi organizujete posao i od vas se zahteva da na vreme i kvalitetno odradite ugovoreni posao. Takav status pruža vam mogućnost da radite i za druge medije, da se bavite samoedukacijom, ali ste istovremeno usamljeni, udaljeni od redakcije i na neki način često onemogućeni u napredovanju na poslu. S jedne strane, vi ste ispod staklenog zvona koje vam omogućava kreativnu slobodu i čistinu misli, a sa druge, na vama je sav teret redakcije, sami ste sebi sekretarica, urednik, tehničar i sve ostalo – priča Varga, te dodaje da su mu možda upravo zbog toga, novinarstvo i BBC vremenom postali “način života”.
[/box_dark]
Putin i baršunasta gerila
Pored novinarstva, kako kaže, u poslednje vreme se sve češće posvećuje i politikološkoj analizi kao nauci, zbog čega je i odlučio da doktorira, a nedavno je objavljena i njegova knjiga „Putin i baršunasta gerila“ u izdanju nedeljnika „Vreme“, posvećena političkim dešavanjima u Rusiji i republikama bivšeg Sovjetskog Saveza. – Nažalost, znam da zbog programskih promena BBC neće doveka trajati, a i ja sam se na neki način umorio od svakodnevnog stresa i napornog rada tokom svih ovih godina. S druge strane, moje bavljenje političkom analitikom ima i taj lični pečat, utoliko što i sam želim da saznam i da se informišem o stvarima o kojima godinama izveštavam, jer nam se često nudi pogrešna slika o dešavanjima, pa čak i o osnovnim pojmovima i terminima, kao što su revolucija, demokratizacija, tranzicija, i slično. Istina, ne bih voleo da potpuno napustim novinarsku priču, ali ako ona ne bude mogla da se nastavi u BBC-ju, iskreno, ne znam u kom drugom mediju, bar trenutno, bih mogao sebe da vidim. Žao mi je što ovo moram da kažem, ali mi se čini da su na prošlim izborima naši mediji i novinari zaista pali na ispitu, pre svega na ispitu korupcije unutar samih medija, kao i na ispitu autocenzure, koja je, imam utisak, sada izuzetno došla do izražaja – priča Boris. I, za kraj, dodaje da biti novinar BBC-ja ne podrazumeva privilegije luksuza, džipova, ni aviona, već pre svega rad, red i disciplinu. A sebe, kako kaže, nikada ne gleda kao „novinarsku veličinu“, uprkos tome što je dosadašnju karijeru proveo u jednoj od najuticajnijih medijskih kuća na planeti, već, pre svega, kao „jednog od nas“. Kao čoveka koji je spreman da „zagrize“, kako bi ostvario svoj dečački san. I za sada je, kako kaže, u tome uspeo.
Duško Domanović
foto: Aleksandar Kamasi
Share this post
Tweet