Jul 2014, NIN
Вучић од Истока до Запада
СРБИЈА НА ПОСМАТРАЊУ
| Колика је шанса за опстанак политике „и Европска унија и Русија“ у све компликованијим међународним околностима |
Source: http://nin.co.rs/pages/article.php?id=87761
Вера Дидановић
Није, дакле, било оног страшног ултиматума Москве коју је, уочи посете Александра Вучића Дмитрију Медведеву и Владимиру Путину најављивао Влади близак таблоид. Напротив – уместо „велике драме“ и „ултиматума, тешких услова и прилично незгодних захтева Русије према Србији“ јавност је обрадована још једном најавом светле будућности. Разлози за сумње у могућност дугог опстанка актуелне српске политике „и Европска унија и Русија“, ипак, тиме нису обесмишљени.
Ништа ново: навикли смо да се иза сваког брда на које се успињемо ваља потенцијална олуја, па одатле и опрез у тумачењу сваке добијене добре вести. А требало би, ваљда, да је добра вест најава доласка Путина у Београд до краја године, коју је Вучић протумачио као доказ добрих односа двеју земаља. Добра је вест и премијерово задовољство резултатима посете, у које спада и потписивање уговора са руском страном о изградњи Јужног тока, као што су добро звучале и поруке московског домаћина. Баш као што је претходно и из Берлина стигла добра вест, након Вучићевог сусрета са канцеларком Ангелом Меркел, такође обележеног обостраним похвалама.
Стрепњу да је „драма“ најављена са овлашћеног места ипак само одложена, подгрева, међутим, необичан интензитет сусрета београдских званичника и важних људи са два пола актуелног непроглашеног хладног рата. На изреку о трави која страда кад се слонови туку непријатно асоцира и чудан тајминг скорашњих порука Вашингтона Београду. Тако је честитка потпредседника САД Џозефа Бајдена поводом формирања владе Вучићу стигла са скоро два месеца закашњења, али баш уочи доласка Сергеја Лаврова у Београд. Онда је председник Барак Обама саучешће због жртава поплава упутио такође са приличним закашњењем, али таман уочи премијеровог пута у Москву.
Само дан након што се Вучић вратио из Русије, у Београд је, према најавама које су постојале у време припреме овог броја НИН-а, стигла делегација немачког Бундестага на челу са Андреасом Шокенхофом, истим оним који се српској јавности представио изношењем чувених немачких очекивања од Србије у седам тачака. Било је то, додуше, у време владавине Бориса Тадића, пре него што је успостављена неочекивано тесна веза Вучићеве Србије и земље коју она „жели за савезника“ – Немачке. У време припреме НИН-а није се о посети немачких парламентараца знало ништа више од најаве да ће се током сусрета са представницима српске владе и опозиције разговарати о „путу Србије ка ЕУ, даљој примени споразума између Београда и Приштине, као и о привредној ситуацији у Србији“. Знало се, међутим, да је она део интензивираног процеса комуникације Београда и Берлина, током које је, у последњих месец дана, забележена Вучићева посета канцеларки Меркел и одржавање немачко-српског форума на тему „Нови почетак према Бриселу – Србија на путу ка ЕУ“, који су отворили премијер Србије и шеф немачке дипломатије Франк–Валтер Штајнмајер.
А објављена су и бројна аналитичка тумачења српских настојања да се успешно носи са актуелним источно-западним играма на овдашњем ровитом терену, међу којима је једно од занимљивијих дао Бодо Вебер, аналитичар Већа за демократизацију политике из Берлина. Вебер, наиме, говори о „малој нервози у Берлину“ коју је створила „паралелна дипломатија Србије“, под којом подразумева посету Вучића Берлину у исто време док у Београду борави белоруски председник Александар Лукашенко, или долазак у Београд председника парламента Русије Сергеја Наришкина, убележеног на листи руских функционера којима је забрањен улазак у ЕУ, у исто време са посетом европског комесара за проширење Штефана Филеа.
Вебер мисли и да је о тој „нервози“ Вучић морао чути током посете Берлину. „Мислим да ће Немачка и друге земље ЕУ помно пратити шта Србија ради. Тачно је да неке чланице ЕУ имају блиске везе са Русијом. Словачка и Бугарска су стопроцентно овисне о руском гасу и то Европској унији ствара велике проблеме. Брисел нема интереса да себи ствара још један проблем у виду још једног будућег члана ЕУ који је енергетски сто посто овисан о Русији“, рекао је Вебер за Радио Слободну Европу.
Потези званичне Србије у фокусу су још једне лупе – московске. Званично је то у уторак потврдио Путин, додуше у обећавајућем тону најаве развоја трговинско-економских односа.
Да ли би, тако посматрана с две стране, Србија могла да уђе у улогу оног умиљатог јагњета што две овце сиса? Владимир Трапара из Института за међународну политику и привреду склон је да у актуелном размештању карата види шансу. „Србија има идеалну позицију, као Финска у време Хладног рата када се налазила у сфери совјетског утицаја, али је успела да сачува независност избегавајући потезе у спољној политици који би иритирали Москву, Србија би то исто требало да ради према Западу – да га не иритира. То је идеја и то за сада успева“.
И Борис Варга, новинар и политиколог, познавалац простора бивших совјетских република, такође каже да „политички прагматизам Београда, који се састоји у седењу на две столице, краткорочно и средњорочно може да да резултате за Србију“, али и додаје да би далекосежно, Србија требало да се децидираније определи око ЕУ или Русије.
А шта ако се из фазе „Србија на посматрању“ пређе у фазу „Србија под притиском“ и да ли такав развој ваља очекивати? Трапара каже да постоје притисци да се Србија сврста на страну Запада, али не и притисци од стране Русије. „Ту постоји асиметричан однос. На једној страни је сама Русија, која има проблем да заштити своју сферу утицаја, између осталог и у Украјини. С друге стране је моћни конгломерат земаља. Јасно је ко ту може да врши притисак. Оно што Русија може да уради јесте да обезбеди своје економске интересе у Србији, да осигура изградњу Јужног тока у ситуацији кад су се све друге заинтересоване земље сложиле да остану на том путу“, каже, уз оцену да је Русија политички задовољна ставовима које Србија испољава у односу на украјинску кризу. „Запад врши мањи или већи притисак на Србију да се сврста у антируски фронт, али тај притисак није толики да га Србија не би могла издржати. Србија није толико значајна западним земљама у њиховом обрачуну са Русијом. Неће много изгубити ако се Србија не придружи њиховом ставу, нити ће много добити ако се придружи“, каже Трапара.
„Запад разуме амбивалентну политику Београда према Украјини, која се огледа у подршци територијалној целовитости Украјине, али не увођењу санкција Русији и то ће толерисати до неке тачке“, каже Варга који процењује да би се до те тачке могло доћи ако конфликт у Украјини потраје дуже. У том случају, Србија би могла доћи у позицију да бира и да, ако заиста жели у ЕУ, мора да се приближи њеном ставу. „У подели Европе на сфере интереса, Украјина је сфера Русије, што значи да је Запад ушао у сферу интереса Русије. Ми смо у сфери интереса Запада, па, ако Русија жели да врши притисак на Запад, могла би да се користи присуством на Балкану“, каже Варга, објашњавајући да ће решавање проблема у Босни и на Косову зависити од руске позиције. „Да ли ће Русија вршити притисак на нас – можда не, али имају неколико могућности да утичу на одлуке Београда, пре свега преко цене гаса“, каже Варга.
А ту негде, у тој неизвесности везаној за развој украјинске кризе и егзистенцијалне интересе које нам доноси јесен, налази се и разлог за ону сумњу у трајање добрих вести. И разлог да се у виду има и изрека о умиљатом јагњету, али и о трави згаженој у борби слонова.
Share this post
Tweet