N1, 20.10.2014. |12:24, Miodrag Sovilj, agencije

Privedeno vise osoba zbog napada na novosadske pekare

Izvor: http://rs.n1info.com/a5917/Vesti/Privedeno-vise-osoba-zbog-napada-na-novosadske-pekare.html

Sastanak predstavnika gradske vlasti i policije sa vlasnicima objekata koji su kamenovani proteklih dana pokazuje zajedništvo i šalje poruku da je Srbija jača od svakog huligana i da će svi oni koji su bacili ljagu na državu biti procesuirani, poručio je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević.

Vučević je sa načelnikom Policijske uprave Novi Sad Sinišom Radakovićem razgovarao sa vlasnicima pekara i poslastičarnica “Evropa”, “Vojvođanka”, “Telep” i ćevabdžinice “Baš ćevap”.

Vučević je nakon sastanka rekao da je, prema informacijama kojima raspolaže, policija u Novom Sadu privela veći broj osoba i da intenzivno radi na pronalaženju počinilaca.

“Ubeđen sam da će počinioci biti izvedeni pred lice pravde i da ni država, ni grad neće dozvoliti da neodgovorne osobe i kriminalci narušavaju međuljudske odnose u Novom Sadu”, rekao je on.

Izvor: Tanjug / Jaroslav Pap

Gradonačelnik Novog Sada je kazao da je ubeđen i da vlasnicikamenovanih pekara i poslastičarnica veruju u državu Srbiju.

“Želim da se javno zahvalim vlasnicima tih objekata na strpljenju i hrabrom držanju u ovim trenucima”, rekao je on, dodajući da slika u kojoj policajci stoje ispred pekara nije lepa i da veruje da to nije dugoročno rešenje.

Prema njegovim rečima, dva, tri ili deset huligana ne mogu i neće Novi Sad učiniti nebezbednim gradom.

Izvor: Tanjug / Jaroslav Pap

“To što su pod maskama dovoljno govori o njihovoj hrabrosti. Oni verovatno misle da time čine dobro Srbiji, a ne znaju da joj nanose ogromnu štetu”, naglasio je on.

Međutim, načelnik Radaković odbio je da se obrati medijima, rekavši da nema odobrenje ministra da govori o tome u javnosti. Time smo ustali uskraćeni za informaciju šta policija zapravo čini povodom serije napada na albanske pekare u Vojvodini.

Izvor: N1 info

Politički analitičar Boris Varga smatra da od reakcije države na divljanje huligana zavisi da li će se incidenti ponoviti.

“Ko zna šta će biti sledeće? Ako izostane adekvatna reakcija vlasti, ako nedovoljno Beograd reaguje na sve ovo, mi možemo očekivati da će na meti biti neka druga manjinska zajednica”, ocenjuje Varga.

Ogromna većina Novosađana za N1 kaže da osuđuje huliganske napade i zaprepašćena je zbog svega što se dešava.

Vlasnik “Evrope”: Ne osecam se ugrozeno

Izvor: TANJUG/Jaroslav Pap

Vlasnik pekare “Evropa”, koja je kamenovana u noći između četvrtka i petka, Bajram Temaj rekao je da mu se čini da stvari idu na bolje i da nakon incidenta te noći nije imao više problema.

“Ispred lokala stoji policija i to za mene kao vlasnika nije lepa slika, ali verujem da će se sve brzo smiriti”, kazao je Temaj.

On je istakao da se ne oseća ugroženim u Novom Sadu i naglasio da se posebno zahvaljuje građanima na pruženoj podršci.

Izvor: http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/varga-pametno-da-se-odlozi-poseta_528488.html?utm_source=feedburner&utm_medium=feed&utm_campaign=Feed%3A+RtvSveVesti+%28RTV+poslednje+vesti%29

NOVI SAD, BEOGRAD –Odlaganje posete albanskog premijera Edija Rame za 10. novembar zbog političkih tenzija izazvanih dešavanjima na prekinutoj utakmici Srbije i Albanije nakon svega, ipak, nije loša vest. Ukoliko obe strane ne iskoriste taj sastanak da uspostave normalnu i tolerantnu političku komunikaciju, ceo region je u bezbednosnom problemu sa neizvesnom evropskom perspektivom.

Stručnjaci za međunarodnu politiku smatraju da su podizanju tenzija između Srbije i Albanije značajno doprinele i neodmerene izjave obeju strana. Preterano impulsivnu reakciju Beograda spoljnopolitički komenatator Boris Varga tumači revanšizmom zbog Kosova.

“Ne mislim da jedan takav eksces, na takvom fudbalskom meču treba da bude razlog dizanja tenzije na diplomatskom, državnom i međuregionalnom nivou. Mislim da je svojom početnom reakcijom ova vlast pokazala neku vrstu političke nezrelosti i slabosti“, ocenjuje Varga.

Uprkos svemu, važno je da premijer Rama ipak dolazi, smatra spoljnopolitički komentator u listu Vreme Andrej Ivanji.

„Svakako je pametna odluka da se odloži poseta u ovoj situaciji kad je napeto na obe strane. Ne bi imalo mnogo svrhe i pametno je to što su odmah odredili datum. Znači, nije poseta odložena na neko neodređeno vreme nego se tačno zna kada će se premijeri sresti“, kaže Ivanji.

Makar i odložena, poseta albanskog premijera važna je i u kontekstu evropskih integracija, ocenjuje Boris Varga.

„Dok god imamo, samo zbog jedne utakmice, zbog neke igračke koja leti iznad terena, takvu vrstu skandala, taj naš region nije spreman, nije zreo za integraciju u Evropsku uniju“, kaže Varga.

Ne treba očekivati revolucionarne stvari od sastanka Vučića i Rame, ali to jeste korak u dobrom pravcu, smatra Andrej Ivanji.

„To suštinski ništa ne menja ni na odnosima političara prema problemu, niti, kao što smo videli, prema odnosima građana prema različitim problemima, ali to su mali koraci koji će, nadam se, doprineti normalizaciji odnosa“, ističe Ivanji.

Prema listu Blic, Rama je u telefonskom razgovoru sa Vučićem poručio da ga raduje i buduća Vučićeva poseta Tirani, a da su veliku ulogu u dogovoru dva premijera odigrali Nemačka i Vučićev razgovor sa kancelarkom Angelom Merkel.

 

2 October 2014,

2 October 2014, Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

ROUNDTABLE IN NOVI SAD

Source: http://www.helsinki.org.rs/index_archiva_t70.html

Helsinki Committee for Human Rights in Serbia organized a roundtable on the topic “(In)tolerance in Vojvodina” in the Assembly of the Autonomous Province of Vojvodina. President of the Committee on European Integration and International Cooperation of the Assembly of Vojvodina Maja Sedlarevic and President of the Helsinki Committee for Human Rights in Serbia Sonja Biserko greeted the participants of the roundtable. Journalist Boris Varga spoke about the link between extremism and nationalism. He said that deep economic crisis, deficit of the civil society and a general decline of social values coincide with the rise of extremism. Nedim Sejdinovic of the Independent Journalists’ Association of Vojvodina analyzed the current media situation, putting a special focus on hate speech in the media. He said that the media should be significantly more active in the deconstruction of stereotypes and resolving war legacy. Miroslav Kevezdi of the Centre for Development of Civil Society talked about politicization of religion, church and extremism. He pointed out that a strong bond exists between extremist organizations from Serbia and Russia. Participants discussed the deconstruction of stereotypes, state reaction to intolerant behavior, consequences of the social situation on youth, etc. Representatives of civil society organizations from Vojvodina, journalists, professors and youth participated in this roundtable. Participants were also presented with a network for the regular monitoring of all manifestations of extremism, whose purpose is to prevent them from spreading their influence in public and to alarm institutions. CSO representatives and other interested individuals who want to curb today’s extremist ideologies are invited to join this network. GALLERY:::

18. септембар 2014, Извор: РТВ, Танјуг

ДОДИК О РЕФЕРЕНДУМУ: НЕКА СЕ СПРЕМИ СРПСКА

Source: http://www.rtv.rs/sr_ci/svet/dodik-o-referendumu-neka-se-spremi-srpska_519762.html

Председник Републике Српске, Милорад Додик, изјавио је за московски “Недељник” да након данашњег референдума у Шкотској, ЕУ више нема права да било коме оспорава употребу институције референдума.

Председник Републике Српске, Милорад Додик, изјавио је за московски “Недељник” да након данашњег референдума у Шкотској, ЕУ више нема права да било коме оспорава употребу институције референдума.

“Референдум о независности Шкотске, који се градио кроз читав низ законских и других активности десетинама година, од 18. септембра 2014. године престаје да буде само леп сан Шкота и ноћна мора британских политичара, већ постаје и нова реалност Европске уније”, навео је Додик у разговору за “Недељник”.

Он је истакао да је референдум у Шкотској својеврсна потврда права Руса у Украјини да одлуче како и где ће живети, али и потврда исправности опређељења политичког вођства Републике Српске, по ком институцију референдума треба перманентно градити и јачати.

“Није важан ни резултат. Једино важно је да се институција референдума који подразумева дезинтеграцију једне од најмоћнијих земаља света лагодно ушетала под бриселске сводове. Дакле, без обзира на резултат, Европска унија нема више права да оспорава било коме употребу институције референдума у циљу заштите својих права, укључујући право на бољи живот”, рекао је Додик.

Председник РС нагласио је да референдум обезбеђује и мир и демократију и неотуђива права народа призната свим релевантним међународним документима.

“И док се у Шпанији спремају да референдумско питање из Шкотске преведу са енглеског на каталонски, ја Шкотима и остатку Британије желим миран и достојанствен 18. септембар, који ће сасвим сигурно постати још један историјски датум. А свима поручујем – нека се спреми Република Српска”, казао је Додик.

Он је истакао да се свет ове године нашао на новој прекретници као и пре 100 година, да се Крим референдумски припојио Русији, као и да његово инсистирање на референдуму није национализам, као што тврде неки у Сарајеву и Београду.У Републици Српској са интересовањем прате дешавања у Шкотској, али не верују да би то могло утицати на њихов статус у оквиру БИХ.

Грађани Републике Српске у анкети изражавају сумњу да ће шкотски референдум имати утицаја на статус њиховог ентитета.

Званичници ЕУ, ових дана избегавају ту тему, али, поводом Републике Српске, њихов став је јасан и непромењен.

“Свака земља је специфичан контекст, специфична историја. Када причамо о западном Балкану, односно БиХ, став ЕУ је веома јасан. Ми стално изјављујемо да смо недвосмислено посвећени територијалној БиХ као самосталној и јединственој држави. За нас, БиХ је једна земља и ми одбацујемо све сецесионистичке идеје и изјаве”, Петер Стано, портпарол Европског комесара за проширење Штефана Филеа.

Евентуално отцепљење Шкотске могло би, ипак, да буде инспирација за сецесионисте нарочито у посткомунистичким, транзиционим земљама, од Републике Српске и западне Македоније до Придњестровља, Јужне Осетије и Абхазије, сматра политички аналитичар, Борис Варга, нарочито ако се узме у обзир актуелна криза између ЕУ и Русије.

“Та зона, тих држава које имају велики број сецесионистичких покрета на својој територији, могла би да постане потенцијални извор кризе и нестабилности”, објашњава Варга.

Ако се отцепи од Краљевства, Шкотска била би прва независна земља у Европи од “крвавог распада Југославије и најмлађа земља у свету после отцепљења Јужног Судана од Судана 2011. године”.

Уколико да је свима све дозвољено након данашњег референдума у Шкотској, без обзира на исход, ЕУ нема више права да оспорава било коме употребу институције референдума у циљу заштите сопствених права, укључујући право на бољи живот.

 

25. august 2014, RFE

Ukraine and Balkan

HOW LONG CAN BELGRADE REMAIN NEUTRAL IN UKRAINIAN CRISIS?

Source: http://www.slobodnaevropa.org/content/how-long-can-belgrade-remain-neutral-in-ukrainian-crisis/26549515.html

Omer Karabeg

Can Belgrade maintain its neutral position on the Ukrainian crisis if Brussels requires Serbia, a candidate for membership in the UN, to impose sanctions on Russia and that Serbia fall in line with EU foreign policy?

Aleksandra Joksimovic, director of the Belgrade Center for Foreign Policy, and Boris Varga, foreign policy analyst from Novi Sad, discussed this question in the RFE/RL Balkan Service Radio program “The Bridge”.

They discussed whether Prime Minister Aleksandar Vucic’s policy of “both Europe and Russia” is similar to former president Boris Tadic’s policy of “both Serbia and Kosovo”, about the pressures put on Belgrade both by Moscow and Brussels and about Serbia’s military cooperation with both Russia and NATO and Russian interests in Serbia.

This is the transcript of their discussion.

RFE/RL: Does Vucic’s policy of “both EU and Russia” remind you of Tadic’s policy of “both Serbia and Kosovo”.

Joksimovic: The circumstances of today’s world are much different than they were in Tadic’s time [2004-2012]. On the international political scene things are not the same now as they were six months ago. The crisis in Ukraine threatens to continue intensifying and the attitude toward the Ukrainian crisis and toward Russia has become a major political issue. As the crisis escalates, the attitude of the West toward Russia is becoming stricter and Brussels expects all of its partners to show solidarity and to react in the same way as the EU countries. Today, neutrality can no longer be neutrality; that is also some kind of a decision. Therefore, I am afraid that Serbia will have to come out with concrete positions very soon if she wants to continue uninterrupted negotiation process with the European Union.

Varga: I would not say it’s exactly the same policy. I do not think Vucic’s government is conducting a similar policy to any government led by Boris Tadic.

RFE/RL: Is Belgrade under pressure lately?

Joksimovic: Pressures absolutely exist and from both sides. Pressures have existed since the beginning of the Ukrainian crisis. They first took place behind the scenes[B1] , but as the crisis escalated, both sides are trying to have as many possible allies as they can on their side. The local public is much more likely to talk about the pressures of the European Union, although it seems to me that the pressures from the Russian side are much stronger. The European Union uses diplomatic language, while Russia is constantly applying strong pressure behind closed doors. Russia wants Serbia to maintain a neutral stance, while the European Union expects some kind of solidarity from Belgrade.

Varga: I think that Russia does not exert direct pressure.  She is aware that Serbia will one day become a part of the European Union and hopes that Serbia will be her player in the EU.  Serbia is one of the most loyal countries to Russia when it comes to the South Stream gas pipeline construction and the only one that, when it comes to energy, is not sitting on two chairs at the same time. But when we talk about the pressures from Moscow to Belgrade, they are more related to the NATO pact.

For Russia, it is most important that Serbia joins NATO. We have seen a sharp reaction of Russian diplomacy to the request of Montenegro to become a member of that organization. Russia seeks to achieve strong ties with Serbia with different agreements – first with the trade agreement between the two countries signed in 2000, and then  through the invitation that Serbia received last year to become an observer in the Organization for Security and Cooperation in Europe that brings together post-Soviet states. It’s something that’s been quite unnoticed by the public.

RFE/RL: Mrs. Joksimovic, how do you comment on the possibility that Russia counts on Serbia to be her key player in the EU in order to achieve her interests through Serbia?

Joksimovic: It is possible that Russia counts on such a scenario, but it doesn’t seem realistic to me. I say this because all the new EU member countries, namely those that joined the Union in 2004, are the biggest supporters of NATO, and they are heavily oriented toward Washington. They have much less sympathy for Russian attitudes than the older member states. With this in mind it is difficult to assume that Serbia as a new member could be a Russian player.

RFE/RL: At the beginning of the Ukrainian crisis, Brussels showed understanding for the neutral position of Serbia. However, it appears that the European Union is increasingly becoming impatient in its demands for Serbia to increase the level of compliance of its foreign policy with that of the EU. How do you comment on that?

Varga: Serbia is somehow bound to synchronize her policy with the policy of the European Union. However, the Ukrainian crisis concerned me because of one other thing, and that is that Russia could change its attitude toward Serbia, when it comes to its membership in the European Union. In fact, Russia is now developing a so-called Eurasian Union. This is one of the most important projects of President Putin. I’m afraid that, in this context, Balkan countries could also suffer the fate of Ukraine, and become a training ground for the power struggle between Russia and the West. It may sound unrealistic, but that scenario should be kept in mind.

RFE/RL: Will Russia ask Serbia to cooperate with the Eurasian Union, considering that the Eurasian Communication Center has been recently opened in Belgrade.

Joksimovic: It is geographically an almost impossible mission. If Serbia allows herself to be found between the hammer and the anvil of the great powers– that would be the least favorable situation a small country such as Serbia could find itself in.

RFE/RL: When trying to explain why they cannot impose sanctions on Russia, the Serbian government always mentions the construction of the South Stream pipeline, noting that they are not willing to throw away millions of dollars just to prove loyalty to the EU. Is energy the only reason or is there a dominant pro-Russian influence in Serbia?

Varga: Of course there is. Let’s not forget that the leaders of the Progressive Radical Party are former radicals that once advocated that the former Yugoslavia join the Union of Russia and Belarus. The same electorate that voted for the radicals is voting for them now. In this electorate the Russian influence is still very strong. Opinion polls show that many people in Serbia believe that Russia is helping Serbia the most financially and in every other way, although the data show that investment in Serbia from the European Union and Germany goes beyond what comes from Russia.

Serbia’s relations to the West are burdened by many things–the NATO intervention and the bombing of Serbia and the Western support of Kosovo independence. All this goes in favor of Russia. I would say that Serbia is among those former socialist countries where Russian influence is the strongest. I don’t know any country except Belarus–of course, I am excluding Russia– where Putin is so popular as in Serbia, especially in Novi Sad. He is awarded the title of honorary citizen. Of course it was all populism, but we do not know where all this may take us. Let’s hope that realistic and pragmatic policies will overcome the myth of Russia, but we must be aware that Russia continues to be a strong card in Serbian politics.

Joksimovic: The pro-Russian mood is certainly there, and of course every politician has to take that into account. But Serbia’s economic situation is extremely difficult and the government should be fully preoccupied with the economic recovery. And without economic support of the European Union, without donations or investment, Serbia cannot survive economically. Therefore, I am afraid that Serbia has no alternative to the European road. If Belgrade begins to wrestle with any dilemma about the European way, Serbia will continue to sink economically.

I’d also like to say something about the South Stream gas pipeline. The realization of this project depends the least on Serbia. The implementation of this project depends only on the relationship between Brussels and Moscow. Without the green light of the EU this project will remain on paper.

RFE/RL: For how long will Serbia be able to balance between the two sides?

Varga: I think it is possible and that Serbia will get a chance to lead such politics next year when they start presiding over the OSCE. As a chair country, Serbia can behave neutrally. It’s a chance for Serbia to gain the reputation as a neutral mediator. However, the question is whether the political parties and government officials will be able to abstain and not provoke the West with how much Russia means to them and not to invite politicians like Belarus president [Alexander] Lukashenka for an official visit.

Joksimovic: Chairing the Organization for Security and Cooperation will be a big challenge for Serbia. It will be very difficult to keep that balance, taking into account the influence and power of certain members of the OSCE. We must bear in mind that even Switzerland, which chaired the OSCE this year, faced many complaints arising from its neutral position regarding the Ukrainian crisis.

RFE/RL: Do you believe that Brussels could issue an ultimatum to Serbia to impose sanctions on Russia?

Joksimovic: Ultimatum is a hard word. Brussels can show its displeasure in many different ways. Serbia is waiting for further conditions that she has to fulfill in order to join the EU. Brussels has direct control over these negotiations, so it can easily affect the course of the European integration of Serbia without any ultimatums. We are nearing the point where the world will again be black and white, when there will be no gray areas and when the great powers will act in accordance with the logic– if you’re not with us, you’re against us. Serbia should not wait for this to happen. It has to make some serious decisions before that and in accordance with its interests.

RFE/RL: And to conclude, will Serbia be able to sit on two chairs for a long time?

Varga: Everything depends on the development of the Ukrainian crisis. If the crisis is short, then Serbia will be able to sit on two chairs for some time. I think that in that case neither the European Union nor Russia will put any pressure on Serbia. However, if the Ukrainian crisis lasts longer, Serbia will have to pick a side. Ukraine has had a policy of sitting on two chairs for more than 20 years, which almost led to the collapse of the state. In a long-term perspective it is certainly dangerous to sit on two chairs.

Joksimovic: In the case of de-escalation of the current relationship between Russia and the West, Serbia would have time for a break. However, due to the fact that the Ukrainian crisis so far developed into the worst possible scenarios, I am afraid that it is unrealistic to expect that such things will not happen in the future, which will leave Serbia less ability to remain undecided.

17.08.2014, RFE

Programi / Most

MOZE LI SRBIJA KAO TITOVA JUGOSLAVIJA

Source: http://www.slobodnaevropa.org/content/moze-li-srbija-kao-titova-jugoslavija/26534034.html 

 Omer Karabeg

Unajnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome dokle će Srbija moći da sedi na dve stolice – evropskoj i ruskoj. Sagovornici su bili Aleksandra Joksimović, direktorka Centra za spoljnu politiku iz Beograda, i Boris Varga, spoljnopolitički analitičar iz Novog Sada.

Bilo je reči o tome da li sadašnja Vučićeva politika “i Evropa – i Rusija” podseća na nekadašnju Tadićevu politiku “i Evropa – i Kosovo”, o pritiscima koje na Beograd vrše Moskva i Brisel, da li Moskva računa na to da će, kada Srbija uđe u Evropsku uniju, preko nje ostvarivati svoje interese, o tome kako Srbija istovremeno vojno sarađuje i sa Rusijom i sa NATO paktom, u kojoj meri veoma izraženo prorusko raspoloženje u Srbiji utiče na politiku srpskog vrha, da li bi danas Srbija mogla imati istu onakvu neutralnu poziciju kakvu je imala Titova Jugoslavija, kao i o tome da li će, ukoliko se odnosi između Rusije i Zapada još više zaoštre, Brisel tražiti od Srbije da sledi politiku Evropske unije i uvede sankcije Rusiji.

Omer Karabeg: Da li ova današnja Vučićeva politika “i Evropa – i Rusija” podseća na onu Tadićevu politiku “i Kosovo – i Srbija”?

Danas se neutralnost više ne čita kao neutralnost, već je i to vrsta opredeljenja

Aleksandra Joksimović: Okolnosti u kojima se nalazi današnji svet znatno su drugačije od onih kakave su bile u Tadićevo vreme. Danas na međunarodnoj političkoj sceni ništa nije isto kao što je bilo pre samo pola godina. Kriza u Ukrajini preti da se i dalje zaoštrava, a ne da se smiruje – i odnos prema ukrajinskoj krizi i prema Rusiji postao je velika politička tema. Kako se kriza zaoštrava, stav Zapada prema Rusiji je sve oštriji i Brisel očekuje od svih svojih partnera da pokažu solidarnost i da reaguju na isti način na koji reaguju zemlje Evropske unije. Danas se neutralnost više ne čita kao neutralnost, već je i to vrsta opredeljenja. Prema tome, bojim se da će Srbija u kratkom vremenskom periodu morati da izađe sa konkretnim stavovima, ukoliko želi da nesmetano nastavi pregovarački proces sa Evropskom unijom.

Boris Varga: Ne bih rekao da je to baš ista politika. Ne mislim da Vučićeva vlada vodi sličnu politiku kakvu je vodila vlada Borisa Tadića.

Omer Karabeg: Da li je Beograd izložen pritiscima?

Aleksandra Joksimović: Pritisci apsolutno postoje i to sa obe stane. Pritisci su postojali od samog početka ukrajinske krize. Oni su se prvo dešavali ispod stola, ali kako se kriza zaoštava, obe strane pokušavaju da na svojoj strani imaju što je moguće više saveznika. U ovdašnjoj javnosti se mnogo češće govori o pritiscima Evropske unije, mada se meni čini da su pritisci ruske strane povremeno mnogo jači. Evropska unija koristi diplomatski jezik, dok Rusija konstantno vrši snažan pritisak iza zatvorenih vrata. Rusija bi želela da Srbija zadrži neutralan stav, dok Evropska Unija očekuje od Beograda neku vrstu solidarnosti.

Boris Varga: Mislim da Rusija ne vrši direktan pritisak. Ona je svesna da će Srbija jednog dana biti deo Evropske unije i nada se da će Srbija biti njen igrač u Uniji, imajući u vidu kakva je današnja uloga Srbije u takozvanom energetskom lobiju. Srbija je jedna od najlojalnijh država Rusiji kada je u pitanju gasovod Južni tok i jedina koja, kada je u pitanju energetika, ne sedi na dve stolice. U Srbiji uopšte nije razmatran konkurentski projekat gasovoda Nabuko iza koga stoji Evropska unija, niti se o njemu govorilo. Kada govorimo o pritiscima Moskve na Beograd, oni se najviše odnose na NATO pakt.

Srbija je jedna od najlojalnijh država Rusiji kada je u pitanju gasovod Južni tok

Rusiji je najvažnije da Srbija ne pristupi NATO paktu. Videli smo kako je ruska diplomatija oštro reagovala na zahtev Crne Gore da postane članica te organizacije. Rusija nastoji da ostvari jake veze sa Srbijom različitim ugovorima – od onog o slobodnoj trgovini između dve zemlje iz 2000. godine, pa do toga da je Srbija prošle godine dobila status posmatrača u Organizaciji za kolektivu bezbednost i saradnju, koja okuplja postsovjetske države. To je nešto što je prošlo prilično nezapaženo u javnosti. Malo ko u Srbiji zna šta je Organizacija za kolektivnu bezbednost. To je vojno-bezbednosna struktura koja bi u Putinovom Evroazijskom savezu trebalo da ima sličnu ulogu koju NATO ima u Evropskoj uniji. Dakle, i u vojno-bezbednosnom pogledu Srbija sedi na dve stolice.

Omer Karabeg: Gospođo Joksimović, kako vi gledate na tezu da Rusija računa da bi Srbija mogla da bude njen igrač u Evropskoj uniji i da bi ona preko Srbije mogla da ostvari neke svoje interese?

Aleksandra Joksimović: Moguće je da Rusija računa s takvim scenarijem, ali mi on ne deluje previše realistično. To kažem zbog toga što su upravo nove članice Evropske unije, to jest one koje su ušle u Uniju 2004. i posle toga, najveći pobornici NATO pakta i u velikoj meri su okrenute prema Vašingtonu. One imaju mnogo manje razumevanja za ruske stavove nego stare članice. Imajući to u vidu teško je pretpostaviti da bi Srbija kao nova članica mogla da bude ruski igrač. Inače, Srbija je okružena zemljama NATO pakta i svaka priča o tome da bi ona mogla postati članica Organizacije sa kolektivnu bezbednost spada u domen utopije.

Omer Karabeg: Ima, međutim, znakova da Srbija i u vojno-bezbednosnom smislu želi da sedi na dve stolice, kao što kaže gospodin Varga. Na jesen bi trebalo da bude održana zajednička vežba pripadnika kopnenih snaga Vojske Srbije i ruskih vazdušno-desantnih jedinica. Ovih dana sam pročitao vest da su se komandant srpske kopnene vojske Aleksandar Živković i njegov ruski kolega Oleg Saljukov dogovorili da se nastavi obuka srpskih vojnika u vojno-obrazovnim ustanovama ruske kopnene vojske.

Iz nekih izjava aktuelnih srpskih zvaničnika da se naslutiti da tema NATO pakta ni u kojom slučaju nije za Srbiju zatvorena

Aleksandra Joksimović: Srpska vojska sarađuje i sa vojskom Ohaja, znači i sa američkom vojskom. Inače, mislim da Srbija još nije rekla svoju poslednju reč u vezi sa NATO paktom. I pored toga što svaku priču o saradnji sa NATO savezom opterećuje bombardovanje Srbije, koje su snage te alijanse izvršile 1999. godine, iz nekih izjava aktuelnih srpskih zvaničnika da se naslutiti da tema NATO pakta ni u kojom slučaju nije za Srbiju zatvorena.

Omer Karabeg: Na početku ukrajinske krize Brisel je imao razumevanja za neutralni položaj Srbije. Međutim, izgleda da Evropska unija sve više postaje nestrpljiva. Tako je italijanska ministarka inostranih poslova Federika Mogerini prilikom nedavne posete Beogradu poručila da Brisel očekuje da će Srbija u narednom periodu povećati nivo usaglašenosti svoje spoljne politike sa Evropskom unijom. To je diplomatski jezik, ali zna se šta to znači.

Ne bih čudio kada bi Rusija promenila svoj stav i počela da se protivi članstvu Srbije u Evropskoj uniji, kao što je to bio slučaj sa Ukrajinom

Boris Varga: Srbija je na neki način u obavezi da svoju politiku sinhronizuje sa politikom Evropske unije. Na to je obavezuju dokumenti koje je Beograd do sada potpisao. Međutim, mene u ovoj ukrajinskoj krizi izuzetno brine jedna druga stvar, a to je da bi Rusija mogla da promeni svoj stav prema Srbiji, kada je u pitanju njeno članstvo u Evropskoj uniji. Naime, Rusija sada razvija Evroazijsku uniju. To je jedan od najvažnijih projekata predsednika Putina. Bojim se da bi u tom kontekstu i Balkan mogao da doživi sudbinu Ukrajine, pa da postane poligon za odmerevanja snaga Rusije i Zapada. Zbog toga se ne bih čudio kada bi Rusija promenila svoj stav i počela da se protivi članstvu Srbije u Evropskoj uniji, kao što je to bio slučaj sa Ukrajinom, s ciljem da ojača svoju poziciju na Balkanu i oslabi Evropsku uniju i NATO. Možda ovo zvuči nerealno, ali i taj scenario treba imati u vidu.

Omer Karabeg: Da li će Rusija, koja polaže velike nade u Evroazijsku uniju, insistirati da Srbija sarađuje s tom zajednicom? Znamo da je pre nekoliko meseci u Beogradu otvoren Evroazijski komunikacioni centar.

Aleksandra Joksimović: To je u geografskom smislu gotovo nemoguća misija. Ukoliko Srbija sebi dozvoli da se nađe između čekića i nakovnja velikih sila od kojih svaka vuče na svoju stranu – to bi bila najnepovoljnija situacija u kojoj se jedna mala zemlja, kakva je Srbija, može da nađe. Srbija to sebi ni u kom slučaju ne sme dozvoliti.

Omer Karabeg: Kada vrh Srbije objašnjava zašto ne može da prati Evropsku uniju i uvede sankcije Rusiji, uvek u prvi plan ističe energetski faktor i gasovod Južni tok. Premijer Vučić, pravdajući neutralnu poziciju Srbije prema ukrajinskoj krizi, kaže da Srbija ne može da baci pod noge stotine miliona dolara da bi nekome dokazala lojalnost. Da li je u pitanju samo energija ili je reč i o veoma jakom proruskom raspoloženju koje je dominantno u Srbiji i o kome Vučić mora da vodi računa?

Boris Varga: Svakako. Ne zaboravimo da sadašnju vodeću garnituru Srpske napredne stranke čine bivši radikali i da su to političari koji su svojevremeno zagovarali priključivanje Savezne Republike Jugoslavije savezu Rusije i Belorusije. Za njih danas, kada su se promenili, glasa ono isto biračko telo koje je glasalo i za radikale. U tom biračkom telu još uvek je jaka rusofilija i s njom vladajuća garnitura u Beogradu itekako računa. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da mnogi u Srbiji smatraju da Rusija materijalno i na svaki drugi način najviše pomaže Srbiji, mada podaci govore da investicije i pomoć Evropske unije i Nemačke daleko prevazilaze ono što stiže iz Rusije.

Ne znam nijednu zemlju osim Belorusije – naravno, izuzimam Rusiju – u kojoj je Putin toliko popularan kao u Srbiji

Odnose Srbije sa Zapadom opterećuju mnoge stvari od NATO intervencije u Bosni i Hercegovini, preko bombardovanja Srbije, do podrške Zapada osamostaljenju Kosova. Sve to ide u prilog Rusiji, sve je to ojačalo rusofilstvo. Rekao bih da Srbija spada među one bivše socijalističke države u kojima je rusofilstvo najjače. Ne znam nijednu zemlju osim Belorusije – naravno, izuzimam Rusiju – u kojoj je Putin toliko popularan kao u Srbiji, a posebno u Novom Sadu. Pogledajte kako se u srpskim medijima piše o Putinu, kako mu se dodeljuju titule počasnog građanina. Naravno da je sve to populizam, ali mi ne znamo kuda sve to može da odvede. Nadajmo se da će realna, pragmatična politika nadvladati mit o Rusiji, ali moramo biti svesni da će rusofilstvo i dalje biti jaka karta u srpskoj politici.

Ukoliko bude imala bilo kakvih dilema oko evropskog puta, Srbija će i dalje ekonomski tonuti

Aleksandra Joksimović: Rusofilsko raspoloženje sasvim sigurno postoji i naravno da svaki političar mora o tome da vodi računa. Ali u Srbiji je ekonomska situacija izuzetno teška i vlada se u potpunosti mora usmeriti na ekonomski oporavak. A bez ekonomske podrške Evropske unije, bez donacija, bez investicija – Srbija ekonomski ne može opstati. Prema tome, bojim se da Srbija nema alternativu evropskom putu. Ukoliko bude imala bilo kakvih dilema oko evropskog puta, Srbija će i dalje ekonomski tonuti.

Htela bih nešto da kažem i o gasovodu Južni tok, o kome se u ovdašnjoj javnosti mnogo spekuliše. Realizacija tog projekta najmanje zavisi od Srbije. Da li će Južni tok biti realizovan – zavisi isključivo od odnosa Brisela i Moskve. Bez zelenog svetla Evropske unije ovaj projekt će ostati mrtvo slovo na papiru. Srbija može potpisivati ugovore, može izgraditi nekakve cevovode, ali da li će kroz njih ikada poteći ruski gas – to u potpunosti samo i isključivo zavisi od Brisela.

Omer Karabeg: Kada se govori o nastojanju vrha Srbije da vodi neutralnu politiku, mnogi se pozivaju na Tita i politiku nesvrstavanja, kada je Jugoslavija uspevala da balansira između dva bloka, pa se pitaju zašto to ne bi moglo i sada.

Boris Varga: Mislim da može i da će se takva šansa pružiti iduće godine kada Srbije bude predsedavala Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju. Kao predsedavajuća zemlja Srbija može da se ponaša neutralno i izbalansirano, a da pri tome ne sedi na dve stolice. To je šansa da Srbija stekne ugled neutralnog posrednika. Međutim, pitanje je da li će političke partije i predstavnici vlasti biti u stanju da se suzdrže i da ne provociraju Zapad pričama o tome koliko im Rusija znači i pozivanjem u posetu lidera poput beloruskog predsednika Lukašenka.

Ta vrsta neutralnosti, koju je praktikovala Titova Jugoslavija, danas teško može postojati

Aleksandra Joksimović: Bojim se da je Titova Jugoslavija imala neuporedivo veću snagu nego što je to danas slučaj sa Srbijom. Bez obzira što se govori o nekom novom hladnom ratu, moramo imati u vidu da su danas okolnosti u svetu drugačije, da je odnos snaga potpuno drugačiji i da ta vrsta neutralnosti, koju je praktikovala Titova Jugoslavija, danas teško može postojati. Predsedavanje Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju biće veliki izazov za Srbiju. Biće veoma teško držati balans s obzirom na uticaj i snagu pojedininih zemalja, članica OEBS-a. Moramo imati u vidu da se i Švajcarska, koja ove godine predsedava OEBS-om, suočila sa prigovorima zbog svog neutralnog stava u vezi sa ukrajinskom krizom.

Omer Karabeg: Da li će Evropska unija, ako dođe do još većeg zaoštravanja između Zapada i Rusije, pa se svet nađe u predvorju hladnog rata, izričito zahtevati od Srbije da se priključi sankcijama protiv Rusije?

Boris Varga: Mislim da smo mi već u predvorju hladnog rata, jer se u Ukrajini vodi jedan ozbiljan rat kakav je bio na prostoru bivše Jugoslavije. Ukoliko dođe do još veće eskalacije krize, verujem da će od Srbije biti zahtevano da se priključi Zapadu, ali mislim da nije u interesu ni Evropske unije, ni Rusije da Srbiji postavljaju ultimatume.

Omer Karabeg: Gospođo Joksimović, verujete li da bi Brisel u jednom trenutku mogao da postavi ultimatum Srbiji?

Aleksandra Joksimović: Ultimatum je teška reč. Brisel ima na raspolaganju mnogo instrumenata kojim može pokazati svoje nezadovoljstvo. Na putu ka Evropskoj uniji Beograd čekaju pregovori o uslovima koje Srbija mora da ispuni. Brisel ima direktnu kontrolu nad tim pregovorima, tako da bez ikakvog ultimatuma može uticati na tok evropskih integracija Srbije. Mi se bližimo tački u kojoj će svet ponovo biti crno-beli, kada više neće biti sive zone i kada će se velike sile ponašati u skladu sa logikom – ako niste s nama, onda ste protiv nas. Srbija ne sme da čeka trenutak kada će biti stavljena pred zid i kada će od nje biti traženo da izvrši izbor. Ona mora pre toga da se opredeli u skladu sa svojim interesima.

Omer Karabeg: I na kraju, u zaključku – da li će Srbija još dugo moći da sedi na dve stolice?

Ukoliko ukrajinska kriza duže potraje, ukoliko dođe do još većeg zaoštravanja, Srbija će morati da se izjasni

Boris Varga: Sve zavisi od razvoja ukrajinske krize. Ako ta kriza bude kratka, onda će Srbija još neko vreme moći da sedi na dve stolice. Mislim da joj u tom slučaju ni Evropska unija, ni Rusija neće postavljati uslove. Evropska unija neće od nje tražiti da se decidno opredeli da ne bi dovela u nezgodan položaj sadašnju vlast u koju ima poverenje, a Rusiji je Srbija potrebna kao zemlja koja je unutar evropskih integracionih procesa, a sa kojom ona ima bliske odnose. Međutim, ukoliko ukrajinska kriza duže potraje, ukoliko dođe do još većeg zaoštravanja, Srbija će morati da se izjasni. Ukrajina je 20 i nešto godina vodila politiku sedenja na dve stolice, što je dovelo skoro do raspada države. Svakako je opasno dugoročno sedeti na dve stolice.

Aleksandra Joksimović: Ukoliko bi došlo do deeskalacije sadašnje napete situacije između Rusije i Zapada, Srbija bi imala prostora za predah. Međutim, s obzirom da se ukrajinska kriza do sada razvijala u pravcu najgorih mogućih scenarija, bojim se da je nerealno očekivati da tako neće biti i ubuduće, što će Srbiji ostavljati sve manje prostora da bude neopredeljena.

Jul 2014, NIN

Вучић од Истока до Запада

СРБИЈА НА ПОСМАТРАЊУ

Source: http://nin.co.rs/pages/article.php?id=87761

Вера Дидановић

Није, дакле, било оног страшног ултиматума Москве коју је, уочи посете Александра Вучића Дмитрију Медведеву и Владимиру Путину најављивао Влади близак таблоид. Напротив – уместо „велике драме“ и „ултиматума, тешких услова и прилично незгодних захтева Русије према Србији“ јавност је обрадована још једном најавом светле будућности. Разлози за сумње у могућност дугог опстанка актуелне српске политике „и Европска унија и Русија“, ипак, тиме нису обесмишљени.

Ништа ново: навикли смо да се иза сваког брда на које се успињемо ваља потенцијална олуја, па одатле и опрез у тумачењу сваке добијене добре вести. А требало би, ваљда, да је добра вест најава доласка Путина у Београд до краја године, коју је Вучић протумачио као доказ добрих односа двеју земаља. Добра је вест и премијерово задовољство резултатима посете, у које спада и потписивање уговора са руском страном о изградњи Јужног тока, као што су добро звучале и поруке московског домаћина. Баш као што је претходно и из Берлина стигла добра вест, након Вучићевог сусрета са канцеларком Ангелом Меркел, такође обележеног обостраним похвалама.

Стрепњу да је „драма“ најављена са овлашћеног места ипак само одложена, подгрева, међутим, необичан интензитет сусрета београдских званичника и важних људи са два пола актуелног непроглашеног хладног рата. На изреку о трави која страда кад се слонови туку непријатно асоцира и чудан тајминг скорашњих порука Вашингтона Београду. Тако је честитка потпредседника САД Џозефа Бајдена поводом формирања владе Вучићу стигла са скоро два месеца закашњења, али баш уочи доласка Сергеја Лаврова у Београд. Онда је председник Барак Обама саучешће због жртава поплава упутио такође са приличним закашњењем, али таман уочи премијеровог пута у Москву.

Само дан након што се Вучић вратио из Русије, у Београд је, према најавама које су постојале у време припреме овог броја НИН-а, стигла делегација немачког Бундестага на челу са Андреасом Шокенхофом, истим оним који се српској јавности представио изношењем чувених немачких очекивања од Србије у седам тачака. Било је то, додуше, у време владавине Бориса Тадића, пре него што је успостављена неочекивано тесна веза Вучићеве Србије и земље коју она „жели за савезника“ – Немачке. У време припреме НИН-а није се о посети немачких парламентараца знало ништа више од најаве да ће се током сусрета са представницима српске владе и опозиције разговарати о „путу Србије ка ЕУ, даљој примени споразума између Београда и Приштине, као и о привредној ситуацији у Србији“. Знало се, међутим, да је она део интензивираног процеса комуникације Београда и Берлина, током које је, у последњих месец дана, забележена Вучићева посета канцеларки Меркел и одржавање немачко-српског форума на тему „Нови почетак према Бриселу – Србија на путу ка ЕУ“, који су отворили премијер Србије и шеф немачке дипломатије Франк–Валтер Штајнмајер.

А објављена су и бројна аналитичка тумачења српских настојања да се успешно носи са актуелним источно-западним играма на овдашњем ровитом терену, међу којима је једно од занимљивијих дао Бодо Вебер, аналитичар Већа за демократизацију политике из Берлина. Вебер, наиме, говори о „малој нервози у Берлину“ коју је створила „паралелна дипломатија Србије“, под којом подразумева посету Вучића Берлину у исто време док у Београду борави белоруски председник Александар Лукашенко, или долазак у Београд председника парламента Русије Сергеја Наришкина, убележеног на листи руских функционера којима је забрањен улазак у ЕУ, у исто време са посетом европског комесара за проширење Штефана Филеа.

Вебер мисли и да је о тој „нервози“ Вучић морао чути током посете Берлину. „Мислим да ће Немачка и друге земље ЕУ помно пратити шта Србија ради. Тачно је да неке чланице ЕУ имају блиске везе са Русијом. Словачка и Бугарска су стопроцентно овисне о руском гасу и то Европској унији ствара велике проблеме. Брисел нема интереса да себи ствара још један проблем у виду још једног будућег члана ЕУ који је енергетски сто посто овисан о Русији“, рекао је Вебер за Радио Слободну Европу.

Потези званичне Србије у фокусу су још једне лупе – московске. Званично је то у уторак потврдио Путин, додуше у обећавајућем тону најаве развоја трговинско-економских односа.
Да ли би, тако посматрана с две стране, Србија могла да уђе у улогу оног умиљатог јагњета што две овце сиса? Владимир Трапара из Института за међународну политику и привреду склон је да у актуелном размештању карата види шансу. „Србија има идеалну позицију, као Финска у време Хладног рата када се налазила у сфери совјетског утицаја, али је успела да сачува независност избегавајући потезе у спољној политици који би иритирали Москву, Србија би то исто требало да ради према Западу – да га не иритира. То је идеја и то за сада успева“.

И Борис Варга, новинар и политиколог, познавалац простора бивших совјетских република, такође каже да „политички прагматизам Београда, који се састоји у седењу на две столице, краткорочно и средњорочно може да да резултате за Србију“, али и додаје да би далекосежно, Србија требало да се децидираније определи око ЕУ или Русије.

А шта ако се из фазе „Србија на посматрању“ пређе у фазу „Србија под притиском“ и да ли такав развој ваља очекивати? Трапара каже да постоје притисци да се Србија сврста на страну Запада, али не и притисци од стране Русије. „Ту постоји асиметричан однос. На једној страни је сама Русија, која има проблем да заштити своју сферу утицаја, између осталог и у Украјини. С друге стране је моћни конгломерат земаља. Јасно је ко ту може да врши притисак. Оно што Русија може да уради јесте да обезбеди своје економске интересе у Србији, да осигура изградњу Јужног тока у ситуацији кад су се све друге заинтересоване земље сложиле да остану на том путу“, каже, уз оцену да је Русија политички задовољна ставовима које Србија испољава у односу на украјинску кризу. „Запад врши мањи или већи притисак на Србију да се сврста у антируски фронт, али тај притисак није толики да га Србија не би могла издржати. Србија није толико значајна западним земљама у њиховом обрачуну са Русијом. Неће много изгубити ако се Србија не придружи њиховом ставу, нити ће много добити ако се придружи“, каже Трапара.

„Запад разуме амбивалентну политику Београда према Украјини, која се огледа у подршци територијалној целовитости Украјине, али не увођењу санкција Русији и то ће толерисати до неке тачке“, каже Варга који процењује да би се до те тачке могло доћи ако конфликт у Украјини потраје дуже. У том случају, Србија би могла доћи у позицију да бира и да, ако заиста жели у ЕУ, мора да се приближи њеном ставу. „У подели Европе на сфере интереса, Украјина је сфера Русије, што значи да је Запад ушао у сферу интереса Русије. Ми смо у сфери интереса Запада, па, ако Русија жели да врши притисак на Запад, могла би да се користи присуством на Балкану“, каже Варга, објашњавајући да ће решавање проблема у Босни и на Косову зависити од руске позиције. „Да ли ће Русија вршити притисак на нас – можда не, али имају неколико могућности да утичу на одлуке Београда, пре свега преко цене гаса“, каже Варга.

А ту негде, у тој неизвесности везаној за развој украјинске кризе и егзистенцијалне интересе које нам доноси јесен, налази се и разлог за ону сумњу у трајање добрих вести. И разлог да се у виду има и изрека о умиљатом јагњету, али и о трави згаженој у борби слонова.

7. jul 2014, RFE

Ukraine and Balkan

SERBIAN PRIME MINISTER VUCIC’S VISIT TO MOSCOW: WHAT IS ON THE DISCUSSION MENU?

Source: http://www.slobodnaevropa.org/content/serbian-prime-minister-vucics-visit-to-moscow-wha-is-on-the-discussion-menu/25448168.html

Ljudmila Cvetkovic and Branka Mihajlovic

Serbian Prime Minister Aleksandar Vucic’s foreign itinerary in the past month includes two important stops: Berlin and Moscow.

At the beginning of June, Vucic met with German Chancellor Angela Merkel and on Monday, July 7, he has scheduled  a visit to Russia, where he will be received by Russian Prime Minister Dmitry Medvedev and Russian President Vladimir Putin. The current Serbian government has announced that they will focus diplomatic efforts on these two locations until the end of their mandate.

Vucic will discuss  two major topics with his Russian counterparts: the Ukrainian crisis and South Stream, a planned gas pipeline to transport Russian natural gas through the Black Sea to Bulgaria and through Serbia.

Since Serbia is scheduled to preside over the OSCE next year, Ukraine will be an important issue for Vucic in Moscow, says Dusan Lazic, former Serbian ambassador to Kiev.

“We can consider this issue to be one of the most controversial international topics. And we are going to be in a situation where we will be coordinating the work of OSCE while trying to find solutions that are acceptable to both the East and the West. That is not easy to achieve, because the Russian side will try to bring its position to the fore. The Serbian OSCE presidency will be a huge challenge for our policy and for our relations with other countries and it will not be easy at all to coordinate all that and to bring all the positions and interests together,” he says.

Russian political interests and the extent of its clout in Serbia were demonstrated during the formation of the current government. Moscow was unhappy with the former Minister of Energy Zorana Mihajlovic who criticized the gas deal between Serbia and Russia. As a result of Moscow’s dissatisfaction, she was replaced.

Serbia will now continue to try to balance between Moscow and Berlin, partly because of historical Serbian affiliation with Moscow and partly due to economic pragmatism, says independent analyst and journalist Boris Varga.

“After Serbia explicitly chose the European path [by actively seeking EU membership], Belgrade cannot count on Moscow’s political support. But Serbia still needs economic support from Russia that Moscow is unwilling to offer without political concessions. Russia has led such a policy for more than two decades with the former USSR countries with which they are currently trying to develop a customs union. Therefore, while developing economic ties with Russia we can expect its political presence in the Balkans. Moreover, Russia is currently working on its new project called the Eurasian Union. Its realization will need many negotiation strategies with the West, and the Balkans and Serbia could be instrumental in one of them,” says Varga.

Another important issue that will be discussed in Moscow is the South Stream project. That is another delicate situation for Serbia. On the one hand, Serbia would like to benefit from that Russian gas stream but on the other hand it has signed an EU energy agreement that implies very strict and precise rules.

Lazic says, “Before we signed an agreement regarding the South Stream project, we had to be really careful about that, I have to admit. On the one hand, we have to make sure that it is built because that is in our interest, but we also have to obey all the rules that all the countries that wanted to join the EU essentially accepted. Many agree that the EU and Russia should solve this issue and that Serbia should step away. But I am afraid that we will be unable to achieve that.”

There is little chance to throw the ball into someone else’s court.

Sijka Pistolova, editor of the Balkan Energy Observer website, says, “As a member of the EU, a country is obliged to respect EU laws and legislation. And the law says that any monopolization of conditions is forbidden. That means that you cannot produce the gas and own the pipeline that will transport the gas, as Gazprom does. That is clear. You are giving one company, which carries out two or three activities,  the possibility to blackmail you.”

When he announced his visit to Russia,  Vucic said he expects open talks in which all the objections and complaints of both sides will be discussed. More specifically, Russia could blame Serbia for not paying its gas debt of 300 million euros. A pending loan worth USD 800 million for the upgrade of Serbian railways, a project on which work has already begun, will also be discussed.

Vucic did not mention Serbia’s complaints that the country, supposedly considered the Balkan friend most loyal to Russia, is among the countries that pay the highest price for gas. It is not clear whether Vucic will bring that up.